Можда сам, и до тада, био прилично чудан, а да то нисам ни знао, али од тренутка кад сам узео у руке Достојевског, ја, сасвим сигурно, постао потпуно, неизлечиво, самозадовољно чудан. Обичан свакодневни свет је престао да постоји за мене.

Те ноћи, када сам први пут сео да читам Достојевског, одиграо се најзначајнији догађај у мом животу, значајнији од моје прве љубави. Био је то мој први намерни, свесни чин који ми је био значајан; променио је целу моју слику света. Не знам са сигурношћу, али ми се чини да је прошао читав сат, пре него што сам, подигао главу од књиге.
Можда сам, и до тада, био прилично чудан, а да то нисам ни знао, али од тренутка кад сам узео у руке Достојевског, ја, сасвим сигурно, постао потпуно, неизлечиво, самозадовољно чудан. Обичан свакодневни свет је престао да постоји за мене.
Свака амбиција, чак и жеља за писањем, такође се угасила – и то је трајало јако дуго. Био сам попут војника који је дуго био изложен ватри у рову. Обична људска патња, обична људска завист, обична људска амбиција – све ми је то сада било просто неважно.
Одједном сам схватио да је узрок ових нових осећања то што сам постао брат Достојевског, да сам можда једини човек у Америци који је разумео шта је мислио када је писао своја дела.
Извор: Патмос
