Пише: Марија Попова
Превео: Данило Лучић
„Од тога како се човек поставља према тренутку“, записао је четрдесетосмогодишњи Хенри Милер размишљајући о умећу живљења 1939. године, „зависи да ли ће живот бити промашен или плодоносан.“ Током свог дугог живота, Милер је непрестано настојао да се усмери ка највећој могућој плодности – од своје стваралачке дисциплине, преко филозофских промишљања, до своје разуздане непристојности и непристајања на ауторитете.
Више од три деценије касније, убрзо након осамдесетог рођендана, Милер је написао прелеп есеј о старењу и тајни испуњеног живота. Есеј је објављен 1972. године у књижици ултраограниченог тиража под насловом “О пуњењу осамдесете” (On Turning Eighty), заједно са још два есеја. Одштампано је свега 200 примерака, нумерисаних и потписаних од стране аутора.
Милер започиње размишљањем о правој мери младости:
Ако са осамдесет година ниси богаљ или инвалид, ако те здравље још служи, ако и даље уживаш у доброј шетњи, добром оброку (са свим ђаконијама), ако можеш да заспиш а да претходно не попијеш пилулу, ако те птице и цвеће, планине и море још надахњују, онда си заиста срећан човек и требало би да сваког јутра и сваке вечери клекнеш и захвалиш добром Господу на његовој спасоносној и заштитничкој моћи. Ако си млад по годинама, али већ уморан духом, већ на путу да постанеш аутомат, можда би ти користило да свом шефу — наравно, само себи у браду — кажеш: „Јеби се, Џек! Нисам ти ја роб!“ … Ако си способан да се заљубљујеш изнова и изнова, ако можеш да опростиш родитељима злочин што су те донели на овај свет, ако ти не смета да нигде не стигнеш, већ сваки дан прихваташ онако како долази, ако умеш да опрашташ исто колико и да заборављаш, ако успеш да не постанеш заједљив, намргођен, огорчен и циничан — човече, већ си пола битке добио.
Касније додаје:
Имам веома мало пријатеља или познаника својих година или приближно својих година. Иако се обично не осећам пријатно у друштву старијих људи, гајим огромно поштовање и дивљење према двојици веома старих људи који као да заувек остају млади и стваралачки живи. Мислим на [каталонског виолончелисту и диригента] Пабла Казалса (Pablo Casals) и Пабла Пикаса (Pablo Picasso), обојицу данас већ старијих од деведесет година. Такви младалачки деведесетогодишњаци постиде младе људе. Они који су заиста оронули, живи лешеви, могло би се рећи, јесу средовечни мушкарци и жене из средње класе, заглављени у својим удобним колотразима, који умишљају да ће status quo трајати заувек – или их толико плаши могућност да неће, да су се повукли у своја ментална атомска склоништа и чекају да све прође.
Милер потом разматра наличје успеха – не оног приватног, већ јавног успеха, укорењеног у лажном божанству престижа:
Ако си имао успешну каријеру, као што сам је ја, по свој прилици, имао, позне године можда неће бити најсрећнији период твог живота. (Осим ако ниси научио да једеш сопствена говна.) Успех, посматрано из световне перспективе, за писца који још има шта да каже личи на кугу. Управо онда када би требало да ужива у мало доколице, он открива да је заузетији него икада. Сада је жртва својих обожавалаца и добронамерника, свих оних који желе да искористе његово име. Сада се води другачија врста борбе. Проблем више није како успети, већ како остати слободан, како радити само оно што заиста желиш.
Затим наставља размишљање о томе како успех утиче на саму срж човекове природе:
Једна ствар ми сада постаје све очигледнија — основни карактер људи не мења се током година… Уместо да их поправи, успех обично само појача њихове мане и недостатке. Момци који су у школи важили за бриљантне често се покажу много мање бриљантним када изађу у свет. Ако су ти се неки школски другови гадили или си их презирао, још више ће ти се гадити када постану банкари, државници или генерали са пет звездица. Живот нас приморава да научимо понеку лекцију, али нас не тера нужно да сазримо.
Помало иронично, Анаис Нин (Anaïs Nin) — некадашња Милерова љубавница и доживотна пријатељица — својевремено је на упечатљив начин заступала управо супротну идеју: да је људска личност суштински променљива, флуидна и непрестано расте, што су психолози касније и потврдили.
Милер се поново враћа младости и младима као својеврсном ретровизору сопственог животног пута:
Посматраш своју децу или децу своје деце како праве исте бесмислене грешке, често срцепарајуће грешке, какве си и сам правио у њиховим годинама. И не постоји ништа што можеш да кажеш или учиниш да то спречиш. Управо посматрајући младе, на крају схватиш каква си будала и сам некада био — а можда си то још увек.
Милер велича суштинску психолошку и емоционалну надмоћ старости:
Са осамдесет година верујем да сам много ведрија особа него што сам био са двадесет или тридесет. Нипошто не бих желео поново да будем тинејџер. Младост можда јесте величанствена, али ју је истовремено и болно подносити…
Био сам проклет или благословен продуженом адолесценцијом; привидну зрелост достигао сам тек након тридесете. Тек у четрдесетим годинама заиста сам почео да се осећам младим. Тада сам био спреман за то. (Пикасо је једном рекао: „Човек почиње да постаје млад са шездесет година, а тада је већ прекасно.“) До тада сам изгубио многе илузије, али срећом не и свој полет, ни радост живљења, ни своју неугасиву радозналост.
Управо ту лежи Милерово духовно средиште — животна сила која је покретала његов унутрашњи мотор без старости:
Можда је управо радозналост — према свему и свачему — од мене направила писца какав јесам. Никада ме није напустила…
Уз ту особину иде још једна коју ценим више од свега, а то је осећај чуђења. Ма колико мој свет постао скучен, не могу да замислим да ме напусти способност да се дивим. У извесном смислу, претпостављам да бих то могао назвати својом религијом. Не питам како је настало ово стварање у којем плутамо, већ само желим да у њему уживам и да га ценим.
Две године касније, Милер ће ову мисао изразити са још већом јасноћом размишљајући о смислу живота, али овде противречи тврдњи Хенрија Џејмса (Henry James) да озбиљност чува човекову младост и окреће се другој својој спасоносној особини — способности ведрине као противотрову за често загушљиву озбиљност живота:
Можда је најутешнија ствар у достојанственом старењу све већа способност да се ствари не схватају превише озбиљно. Једна од великих разлика између истинског мудраца и проповедника јесте ведрина. Када се мудрац смеје, то је смех из стомака; када се проповедник смеје — што се дешава исувише ретко — смеје се погрешном страном лица.
Подједнако је важно, тврди Милер, супротставити се људској потреби за самоправедношћу. Милер пише:
Са годинама су се моји идеали — за које обично тврдим да их немам — свакако променили. Мој идеал је да будем слободан од идеала, слободан од начела, слободан од свих „изама“ и идеологија. Желим да зароним у океан живота као што риба урања у море…
Добитник НИН-ове награде Дарко Тушевљаковић о Задру, потиснутим сећањима и прошлим животима
Више не покушавам да људе преобратим на свој поглед на свет, нити да их „излечим“. Такође, не осећам се надмоћно зато што делују мање интелигентно.
Милер затим разматра сирове начине на које често поступамо вођени самоправедношћу и изопаченим идеализмом:
Против зла човек може да се бори, али пред глупошћу је немоћан… Прихватио сам чињеницу, колико год била тешка, да су људска бића склона понашању од којег би се и животиње постиделе. Иронично и трагично јесте то што се често понашамо недостојно управо из побуда које сматрамо најузвишенијим. Животиња не тражи оправдање када убија свој плен; људска животиња, с друге стране, уме да призове Божји благослов док масакрира сопствене ближње. Заборавља да Бог није на његовој страни, већ ту поред њега.
Али упркос томе што јасно види те жалосне људске склоности, Милер у дубини остаје оптимиста. Есеј завршава враћајући се животној ведрини која лежи у самом корену његове животне енергије:
Мој мото одувек је био: „Увек ведар и светао.“ Можда зато никада не престајем да цитирам Раблеа: „За све ваше јаде дајем вам смех.“ Када се осврнем на свој живот, који је био пун трагичних тренутака, видим га више као комедију него као трагедију. Једну од оних комедија у којима се смејеш до суза док ти се срце изнутра ломи. Каква би могла бити боља комедија? Човек који себе схвата превише озбиљно унапред је осуђен на пропаст…
Са самим животом ништа није погрешно. Он је океан у којем пливамо и или му се прилагодимо или тонемо на дно. Али као људска бића имамо моћ да не загадимо воде живота, да не уништимо дух који нас покреће.
Најтежа ствар за креативну индивидуу јесте да одустане од настојања да свет обликује по сопственој мери и да прихвати другог човека онаквим какав јесте — био добар, лош или равнодушан.
Извор: Глиф
