Postoje mnogi u svetu koji traže čuda, a ipak koliko čuda čovek ne može da primeti u ovom svetu, a sva su ona potpuno očigledna! Koliko čovek dublje istražuje život, toliko se život šire otvara pred njimi svakoga trenutka puni se čudima i blista slavom.
Ono što, u našem svakodnevnom govoru, zovemo muzika prosto je minijatura, koju može da pojmi naš razum one muzike ili harmonije čitavog univerzuma koja funkcioniše iza svega, a koje je izvor i poreklo prirode. Upravo zbog toga su mudri svih epoha smatrali muziku za sveštenu umetnost, jer u muzici videlac može da vidi sliku celoga univerzuma, a mudar može da protumači tajnu i prirodu funkcionisanja čitavog univerzuma.
Ovo nije neka nova ideja, ali je istovremeno uvek nova. Ništa nije toliko staro kao istina i, istovremeno, ništa nije toliko novo. To je želja čovekova da traži nešto tradicionalno, nešto izvorno i nešto novo. Sve ove težnje mogu da se zadovolje poznanjem istine.
Sve religije uče da je početak celokupne kreacije zvuk. Nesumnjivo, način na koji je u našem svakodnevnom govoru koristimo tu reč je jedna ograničenost onoga zvuka kojeg spisi podrazumevaju. Jezik se bavi stvarima koje se upoređuju, ali ono što ne može da se uporedi nema imena. Istina je ono što nikada ne može da se izrekne i, što su rekli mudri ljudi svih epoha, ono što su pokušali da izraze što je moguće bolje, iako su vrlo malo uspeli u tome.
Muzika vasione je poleđina male slike koju zovemo muzika. Naš osećaj muzike, to što nas muzika privlači, pokazuje da postoji muzika u dubinama našeg bića. Muzika se nalazi iza funkionisanja cele vasione. Ona je ne samo najveći objektivni cilj našeg života, nego je i sâm život. Hafiz, veliki i izuzetni sufi pesnik iz Persije, piše: „Mnogi kažu da je život ušao u čovekovo telo pomoću muzike, a istina je da je sâm život muzika.“ Zbog čega je on rekao tako nešto? govorio je o jednom mitu koji postoji na Istoku. Po toj priči Bog je je stvorio jednu statuu od gline, koja je imala Njegov lik i tražio je od duše da uđe u nju. Ali, duša je odbila da bude zarobljena, jer je njena priroda da slobdno leti, a ne da je ograničena i vezana za jednu tačku. Duša nikako nije htela da uđe u taj zatvor. Tada je Bog zatražio od anđela da sviraju muziku. Čim u anđeli zasvirali, duša je bila dirnuta do ekstaze. Istupila je iz sebe, ušla je u telo da bi tu muziku učinila čistijom u svojim ušima. Priča se da je Hafiz rekao: „Ljudi kažu da je duša, čim je čula onu pesmu, ušla u telo, ali u stvarnosti sâma duša bila je pesma!“
Ovo je jedan veoma lep mit i lepa je njegova tajna. Tumačenje nam objašnjava dva velika zakona. Jedan, da je sloboda priroda duše i da je za dušu najveća tragedija odsustvo te slobode koja pripada njenoj prvotnoj prirodi. Sledeći otkriva da je jedini razlog zbog koga je duša ušla u telo od zemlje ili materije bio da bi osetila muziku života, i da bi tu muziku učinila čistom u svojim ušima. Kad sažmemo te dve velike tajne, na um nam dolazi i treća koja je tajna svih tajni. Ona glasi: neograničeni deo nas postaje ograničen i prizemljen s ciljem da učini razumljivijim ovaj spoljni život.
Sledstveno tome, postoji jedan gubitak i jedan dobitak. Gubitak je izgubljena sloboda, a dobitak je iskustvo života koje se potpuno zadobija dolaskom u ovaj ograničeni život koga mi nazivamo čovekovim životom.
Osećamo privlačnost prema muzici jer je celo naše biće muzika: naš um i naše tlo, priroda u kojoj živimo, priroda koja nas je stovrila, sve što se nalazi ospod i oko nas – sve je muzika. Mi smo blizu te muzike. Živimo, krećemo se i postojimo u muzici.
Shodno tome, muzika nas zanima, privlači našu pažnju i daruje nam zadovoljstvo jer odgovara ritmu i tonu koji održavaju netaknutim mehanizam celokupnog našeg postojanja. Ono što nam čini zadovoljstvo u bilo kojoj muzici, u crtanju, slikarstvu, vajarstvu, arhitekturi, graviranju ili poeziji, je harmonija koja postoji iza njih – muzika. Ono na šta nas podseća poezija je muzika, ritam poezije ili sklad ideja i izraza. Takođe, u slikarstvu i crtanju naš osećaj proporcije i sklada je ono što nam daje svaku prijatnost koju osećamo kad se divimo umetnosti. Ono što nas očarava kad se nalazimo u prirodi je muzika proirode, a ona je mnog savršenija od one umetničke. Imamo osećaj uzdizanja dok idemo kroz šumu i gledamo biljke, dok stojimo pored nekog potoka koji ima svoj ritam, svoj ton i harmniju. Povijanje grana u šumi, podizanje i spuštanje talasa – sve ima svoju muziku. I kad sabrano razmišljamo i postajemo jedno s prirodom, naše srce se otvara njenoj muzici.
Kažemo da se radujemo prirodi. Ali šta se nalazi u prirodi, pa se radujemo tome? Muzika. Nešto u nama taknuto je ritmičnim pokretom, savršenom harmonijom koju tako retko srećemo u našem (ne)prirodnom životu. To uzdiže čoveka i čini da on oseća da je priroda istinski hram, istinska religija. Ako neko u prirodi stane makar jedan trenutak otvrenog srca i uskladi se sa njom, taj će trenutak biti kao da je trajao ceo život.
(…) Postoji priča o Omaru, poznatom kalifu iz Arabije. Neki neznanac hteo je da ga ubije. Čuo je da Omar, iako car, ne živi u dvoru, nego više vremena provodi u prirodi. To ga je radovalo jer mu je olakšavalo ispunjenje cilja. Ali, približavajući se mestu gde je Omar sedeo, on se sve više i više kolebao. Na kraju je bacio nož iz ruke i rekao: „Ne mogu da ti naudim. Reci mi kojoj me silom sprečavaš da ostvarim cilj zbog koga sam došao?“ „Mojim sjedinjenjem s Bogom“, odgovori Omar.
Šta je podrazumevao Omar pod „sjedinjenjem s Bogom“? Podrazumevao je da je bio usklađen i ojačan Beskonačnim, bio je u skladu sa celom vasionom. Drugim rečima, Omar je bio prijemnik muzike cele vasione.
Velika lepota ličnosti svih svetitelja, svih vremena, proizilazi iz njihovog opštenja s muzikom Bića. Tu je tajna njihove sposobnosti da budu prijatelji i svojim neprijateljima. Ali to nije samo snaga svetitelja. To se projavljuje i u svakom čoveku, u većoj ili manjoj meri. Svako pokazuje harmoniju ili disharmoniju shodno tome koliko je prijemčiv za muziku vasione. Ukoliko je više otvoren prema svemu lepom i skladnom, toliko je više njegov život usklađen sa vasionskom harmonijom i toliko će više da pokazuje prijateljski stav prema svakome koga sreće. Sama njegova atmosfera će stvarati muziku oko njega.
Razlika između materijalnog i duhovnog pogleda je u tome što materijalni pogled vidi materiju kao prvu stvar i smatra da su razum, lepota i sve ostalo razvili iz nje. Suprotno tome, duhovni pogled vidi prvo razum i lepotu, i da iz njih potiče sve što postoji. S duhovne tačke vidimo da je ono što poslednje dolazi, u stvari, prvo. Shodno tome, u suštini celokupnog postojanja, kao osnova svega što postoji, nalazi se muzika. Neko može da shvati da u suštini semenke jedne ruže postoji sâma ruža, njen miris, izgled, lepota i, iako na kraju može da se ne projavi – ipak postoji. Onaj ko se usklađuje ne samo sa spoljnim, nego i sa unutarnjim postojanjem, suštinom svih stvari, stiče uvid u suštiniu celokupnog postojanja i zato može na istom stepenu da nađe i da okusi čak i u semenu miris i lepotu koju voli na ruži.
Najveća greška naše epohe je hiperaktivnost, pa je čoveku ostalo vrlo malo prostora za spokojstvo. A spokoj je tajna svake usredsređenosti i meditacije, tajna usklađivanja s onom stranom života koja je suština svih stvari. Kada neko nije navikao da se primiri, onda ne zna šta se nalazi iza njegovog bića. To stanje se doživljava najpre pripremom tela i uma kroz pročišćenje. Istančavajući svoja čula, čovek je sposoban da svoju dušu uskladi sa sveukupnim postojanjem.
Izgleda složeno, ali je ipak jednostavno. U životu, kad je neko otvoren prema svom bliskom prijatelju, zna mnogo o njemu. To je jednostavno stvar otvorenosti srca, poistovećivanja sa prijateljem. Znamo njegove mane i vrline, ali, takođe, znamo kako da doživimo i da se radujemo prijateljstvu. Gde postoji mržnja, predrasuda i ogorčenost tamo postoji gubitak razumevanja. Što je čovek dublji, toliko više prijatelja ima. Sitnost, uskost, nedostatak duhovnog razvoja je ono što čoveka čini isključivim, udaljenim, drugačijim od drugih. Oseća se višim, većim, boljim od drugih – vidi se da je prijatljski stav izgubljen. Na taj način se odseca od drugih i u tome se nalazi njeogva tragedija. Takav čovek nikada nije srećan. Srećan je onaj koji je spreman da bude prijatelj sa svima. Njegov stav prema životu je prijatljski. On je pirijateljski raspoložen ne samo prema životu, nego i prema predmetima, i prema situacijama.
Kroz taj prijateljski stav čovek se proširuje i ruši zidove koji ga drže zatvorenog, a rušeći zidove oseća jedno poistovećenje sa Apsolutnim. To poiistovećenje sa Apsolutnim projavljuje se kao muzika sfera i on nju doživljava svuda: u lepoti prirode, u boji cveća, u svemu što vidi, u svemu što sreće. I u časovima sabranosti i osamljenosti, i kada se nalazi među ljudima, muzika uvek postoji, a on stalno uživa u njenoj harmoniji.
Hazrat Inajat Han, Tajna zvuka i sklad života /odlomak iz eseja Muzika sfera, str. 67-74), Pešić i sinovi, Beograd, 2004
Preveo sa grčkog: Goran Arsić
Izvor: srodstvopoizboru
