Пише: Хавијер Блас
Превео: Милош М. Милојевић
Пет недеља након што је отпочео Трећи заливски рат, рачуница барела нафте је поприлично јасна: свету мањка црне течности. Извесно ублажавање пружили су заобилазни нафтоводи и посезање за стратешким нафтним резервама. Али уколико САД и Израел не окончају сукоб са Ираном врло брзо, потрошња нафте мораће да се прилагоди нижој понуди – можда много нижој. На сцену ступа уништење потражње.
Све до сада тржиште се прилично успешно носило са несташицама сирове нафте. Упркос алармистичким насловима, референтне цене кретале су се око нивоа од сто долара по барелу, знатно ниже од цена током ранијих криза када су скакале до 130-150 долара.
Ова релативно стишана реакција није знак да је тржиште потценило значај затварања мореуза, пловног пута за једну петину светског снабдевања нафтом. Уместо тога, посреди је показатељ да су слојеви одбране понуде деловали као привремено решење поремећаја који је до сада трајао само око месец дана. Претходне кризе трајале су месецима или чак годинама.
Јаз између понуде и потражње је толико широк да ће се пре или касније ове одбране исцрпети. Последњи пут тржиште је било толико неусклађено 2020. године када је пандемија присилила милијарде људи да буду затворени у кућама[1]. Али онда је проблем била претерана понуда, док у овом случају ствари стоје обратно.
Високе али не рекордно високе[2]
У првим данима овога рата, затварање мореуза значило је да се сместа остаје без двадесет милиона барела сирове нафте и рафинисаних производа. Нафтна индустрија се дала на посао, активирајући прву линију одбране: посезање за залихама. Друга линија је пристигла убрзо касније када су Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати преусмерили један део свог извоза користећи се заобилазним нафтоводима према Црвеном мору и лукама у Оманском заливу.
Трећу линију одбране пружили су политичари. Најбогатија нација посегла је за својим стратешким резервама, уносећи милионе барела на тржиште. Амерички председник Доналд Трамп такође је вршио сталне – и врло ефикасне – вербалне интервенције. Његове честе громогласне изјаве о изгледима да се сукоб убрзо заврши помогле су да се умири панично куповање.
Измерити допринос ових различитих настојања је тешко. Понешто од тога је, попут нафтовода, стално. Друге мере, као што је коришћење залиха, су привремене. Брзопотезна рачуница упућује да комбинација ових мера, полазећи од великодушних претпоставки, апсорбује неких шездесет одсто губитака у понуди сирове нафте – или око дванаест милиона барела дневно.
Ово и даље оставља огроман мањак, који ће постајати све већи уколико се рат буде продужио а резерве буду празниле. И постоји само један начин да се, у изостанку свеже понуде, ствар разреши, нешто што видим као четврту и најдрастичнију тржишну одбрану: уништење потражње. Ово подразумева да доносиоци политичких одлука прибегну ванредним средствима како би умањили коришћење енергије (што је мање неповољна варијанта) или толико вртоглави раст цена да ће потрошачи бити принуђени да умање куповину (што је горе зато што наноси ударац економији).
Можете видети због чега ово постаје готово неизбежно. Како је рекла Паола Родригез-Масиу, главни нафтни аналитичар у консултантској фирми Ристад енерџи: „Систем је прешао пут од ушушканог до крхког“.
Колико крхком? Веома, бојим се. Уколико је моја рачуница тачна, тржиште мора да „поништи“ потражњу барем осам милиона барела дневно или близу те количине. То је више од укупне потрошње Немачке, Француске, Уједињеног Краљевства, Италије и Шпаније.
Бољи начин да се то изведе јесте да политичари наметну нека ограничења потрошње нафте која су, иако болна, мање штетна по пословну активност. Примери обухватају снижење брзине кретања на аутопутевима, слабију употребу грејања и уређаја за расхлађивање. Обавезни рад од куће, те тако ограничавање енергетски интензивног превоза до посла, је још једна могућност, иако је политички, а и економски, незгоднија.
Међународна агенција за енергетику већ је дала препоруке које би то море могле бити, иако ниједна истакнута чланица организације још увек није почела са њиховим спровођењем, плашећи се неповољне реакције јавности. У свету у развоју, међутим, државе међу којима су Пакистан, Филипини, Вијетнам и Тајланд већ су се упутиле овим путем. Очекујем да их многи други прате уколико се рат не оконча брзо.
Ко је ко у светској нафтној потражњи
Нажалост, постоје ограничења колико политичари могу да управљају уништењем потражње у енергетској кризи којој се крај не назире. На крају, растуће цене играће у свему овоме значајну улогу, и њихово бреме неће бити уједначено распоређено. У Африци и деловима југозападне и југоисточне Азије, рафинисани нафтни производи су већ толико скупи да је куповина тако ограничена, што умањује економску активност. Ту се постројења за производњу хемикалија и вештачких ђубрива затварају.
Сиромашније нације биће истиснуте већом платежном моћи богатијих или упоредивих нација које располажу средствима да субвенционишу цену горива или да уводе извозна ограничења.
Хавијер Блас: Трамп сада има своју сопствену нафтну империју
Погледајмо распоред на тржишту нафте: САД, Канада, Европа, Јапан и Кина обухватају скоро педесет пет одсто потрошње. Ово значи да шест од десет барела који се потроши на свету бива утрошено у добростојећим местима. Велики део почетног уништења потражње одиграће се другде, на местима која једноставно не могу да приуште нафту по вишим ценама. Бреме ће бити усредсређено на Африку, Латинску Америку и велики део Азије. Током наредних пет недеља, уколико се рат буде продужио, бензинске станице ће пресушити а фабрике ће почети да се затварају.
Уколико рат потраје месецима, уместо недељама, то више неће бити довољно. Слом ће морати да се премести тамо где се нафта заиста троши: у индустријализоване светске нације. Енергетска криза је исходиште два фактора: обима поремећаја понуде и дужине трајања поремећаја. За сада, величина је огромна, али је временски распон кратак. У име живота људи у ратном подручју, и у име економија у развоју и развијених економија, надајмо се да се сукоб ближи крају.
Извор: Bloomberg
[1] Светска потражња за нафтом 2020. године пала је на просечну вредност од свега око деведесет један милион барела дневно, око осам милиона барела ниже у односу на претходну годину
[2] У реалном износу, прилагођено кумулативном утицају инфлације, цене нафте морале би знатно да скоче да би надмашиле претходне кризе; рекордна вредност од сто педесет долара по барелу забележена 2008. године једнака је око 220 долара по барелу уколико се прерачуна према вредности новца 2026. године.
