Превео: Милош М. Милојевић
Сједињене Државе, заједно са Канадом, Венецуелом и остатком Латинске Америке, обухватају скоро четрдесет одсто светског црпљења нафте, што Доналду Трампу на располагање ставља његову сопствену нафтну империју
Располагање фактичком контролом нафтног богатства Западне хемисфере је геополитичка прекретница која ставља Белу кућу у надмоћан положај према земљама произвођачима нафте, било да су оне савезници или непријатељи
САД сада имају начина да одржавају цену нафте ближе педесет долара по барелу, што им даје јаку руку против сваког ко прети да ће умањивањем понуде повећати цене
Хајде да урадимо рачуницу. Почнимо са производњом нафте у САД и додајмо Канаду. Онда укључимо Венецуелу и остатак Латинске Америке, од Мексика до Аргентине и сваку земљу између њих: Бразил, Гвајану, Колумбију. Свидело им се или не, све су оне под „Донроовом докрином“ – све ратоборнијом вашингтонском сфером утицаја над Америкама[1]. Заједно обухватају скоро четрдесет одсто светске производње нафте.
Доста је семантичког домишљања у покушајима да се опише шта ће америчка администрација урадити са свим тим барелима. Можда ће покушати да оствари непосредну контролу као у случају Венецуеле, или надзор, утицај или ће једноставно уживати користи од онога што се црпи. Без обзира која се реч одабере, председник Доналд Трамп сада има сопствену нафтну империју.
Овде је реч о правим барелима који већ пристижу на тржиште, не о подземним резервама за чију је експлоатацију потребно определити време и новац да се оствари. Са таквим ресурсима Трамп има економско и геополитичко преимућство какво није уживао ниједан амерички председник још од Френклина Делана Рузвелта четрдесетих година двадесетог века. Код куће и у непосредном окружењу његова земља може да посегне за непрегледним морем нафте.
Последице остварења неометаног приступа венецуеланским резервама, које су највеће на свету, одмах су постале очигледне свакоме ко послује у области енергетике и у трговини природним добрима, посебно америчким такмацима. Олег Дерипаска, руски олигарх ког су санкционисале Сједињене Државе, јасно је то навео у суботу: Вашингтон има начина да одржава цене нафте близу нивоа од педесет долара по барелу – што му даје преимућство у будућем одмеравању снага са сваким ко прети да ће нагло увећати цене смањењем понуде. Кремаљски изасланик Кирил Дмитријев навео је да је преузимање власти у Венецуели дало „огромну предност“ на светском тржишту енергената.
Располагање фактичком контролом над нафтним богатством Западне хемисфере је геополитичка прекретница, Више деценија, амерички војни авантуризам био је обуздаван евентуалним утицајем било ког рата на коштање енергије. Данас Бела кућа располаже надмоћним положајем у односу на државе произвођаче нафте, без обзира да ли су посреди савезници или непријатељи – односно да ли су посреди Саудијска Арабија или Иран, Нигерија или Русија.
Претходних осамнаест месеци је већ показало шта ово ново угљоводонично богатство значи за америчку спољну политику. Трампова администрација извела је неке раније незамисливе потезе: од бомбардовања иранских нуклеарних постројења до помагања Украјини да нациља руска постројења за рафинацију нафте. Хватање Николаса Мадура из његовог уточишта на ободу Каракаса било је најскандалознији пример онога што се може десити када нафта више не обуздава Пентагон.
Запоседање венецуеланске нафте даје САД још један штих: способност да одбије понуде за приступ нафтном богатству. Током више месеци Кремљ је нудио своје резерве као шаргарепу у разговорима са Белом кућом. Трамп сада може да саопшти Владимиру Путину да му нису потребна сибирска поља. Већ има више него што му је потребно.
Немојте Трампу приписати све заслуге, или чак већину заслуга, за настанак ове ситуације. Он је на власти у правом тренутку. Амерички нафтни сектор је у успону не његовом заслугом, захваљујући богатству америчких уљаних шкриљаца, канадској тешкој нафти и открићима у местима попут Бразила и Гвајане. Некадашњи председници Џо Бајден и Барак Обама такође су имали [геополитичке] користи од ове ситуације.
Хавијер Блас: Оптимистичан сценарио за продавце нафте – у даљој будућности
Оно што је Доналд Трамп учинио јесте стављање све ове нафте под вашингтонски безбедносни кишобран. Више од двеста година након што је амерички председник Џејмс Монро прогласио Латинску Америку сфером утицаја Беле куће, стварајући Монроову доктрину, Трамп ју је зановио за двадесет први век, откуда потиче половично шаљива ознака Донроова доктрина. Овога пута много тога се своди на природне ресурсе.
За нову америчку спољну политику, свака нафтом богата нација у Латинској Америци је важна, али је згодитак који доноси Венецуела огроман. Не због њене садашње производње: око једног милиона барела дневно које сада црпи је знатно мање него што се црпи у Бразилу. Већ због онога што је некада производила – више од 3,7 милиона барела дневно током врхунца производње седамдесетих година 20. века – а могла би да црпи изнова толико много.
Геолошке чињенице су ту. Све што је потребно да се опосли национално нафтно богатство јесу капитал, време и напор. У једном тренутку деведесетих година двадесетог века, Каракас је планирао да повећа производњу прво на пет милиона барела дневно а онда на шест и по милиона барела. Долазак Уга Чавеза на власт, и потом преузимање власти од његовог наследника Мадура, ставило је тачку на ове науме. Може ли Венецуела изнова да планира оваква повећања производње? Свакако. Да ли би то могла да оствари у скоријој будућности? Никако. Може ли то да оствари у наредних пет година? То је такође мало вероватно.
Али свету неће бити потребна додатна венецуеланска нафта данас или текуће године па чак ни 2027. и 2028. године. Могла би му затребати почетком тридесетих година 21. века. И до тада, уколико се покаже исправном Трампова процена да би Каракас могао да сарађује, венецуеланска производња нафте могла би бити значајно виша.
На много начина поредак после Мадура којем по свој прилици Трамп тежи – допуштање другој особи пређашњег режима Делси Родригез да за сада преузме власт у виду неке меке диктатуре или диктабланде – могао би бити сасвим прихватљив америчким нафтним компанијама. Она је већ стабилизовала земаљску економију тако што је спровела неке мере засноване на тржишној ортодоксији. За сада би требало занемарити њено негодовање због америчког напада. То су изјаве намењене домаћој публици.
Хавијер Блас: ОПЕК Плус ће имати потешкоћа да одбрани цену нафте на седамдесет пет долара по барелу
Трамп, очигледно, од ње има великих очекивања. „Довешћемо наше велике америчке нафтне компаније – највеће у читавом свету – да потроше милијарде долара, поправе тешко оштећену инфраструктуру – нафтну инфраструктуру – и почну да зарађују у корист ове земље“, рекао је Трамп у свом обраћању новинарима у суботу. Неколико сати раније у интервјуу са извештачима телевизије Фокс њуз рекао је да ће САД бити „снажно укључене“ у венецуеланску нафтну индустрију.
Током година, научили смо да уз извесне резерве прихватамо оно што Трамп најављује. Али у свом другом мандату, он је урадио много од онога што је претио да ће урадити. Уколико каже да ће САД бити укључене у експлоатацију венецуеланске нафте, требало би му веровати на реч. Можда овај пословни подухват неће бити онако велелепно грандиозан или исплатив колико је најављивао. Али то не значи да га неће бити. Нафта ове земље је сада део нафтне империје која се пружа од Аљаске до Патагоније – и она се налази под вашингтонским сизеренством.
Извор: Bloomberg
[1] Земље које обухвата „Донроова доктрина“ држе око двадесет одсто светских резерви нафте, од чега се већи део налази у Венецуели и Канади.
