Таква уставна држава може својим грађанима гарантовати верске слободе само под условом да они сами престану да се затварају иза барикада сопствених верских заједница, и да се више не отуђују једни од других.
Све супкултуре, биле оне верске или не, морају ослободити своје припаднике из забрана и свог чврстог загрљаја, и омогућити им да у цивилном друштву једни друге препознају и признају као грађане исте државе, као припаднике и представнике једне исте политичке заједнице. Kао грађани демократске државе они сами доносе законе који им омогућују да као приватни грађани једног друштва задрже свој културни и светоназорни идентитет, те да такви различити идентитети буду и међусобно поштовани. Нови однос између демократске државе, цивилног друштва и независних супкултура представља кључ за правилно разумевање двају мотива који би требало да се међусобно употпуњују, а који се, међутим, данас међусобно надмећу. Наиме, универзалистички приступ политичког Просветитељства нипошто не противречи правилно схваћеном мултикултурализму и његовом сензибилитету за партикуларно.
Већ државе са либералном владавином закона гарантују верску слободу као једно од темељних права, што затим омогућава да верске мањине не зависе од степена толерантности државних власти. Међутим, тек је у демократској држави омогућена, у пуном смислу, непристрасна примена начела верске слободе. У појединачним случајевима, рецимо када турска заједница у Берлину, Kелну или Франкфурту жели да изгради визуелно доминантне џамије, да се више не би молила у храмовима скривеним у задњим двориштима, мање је на делу начело као такво, а више његова праведна примена. До уверљивих разлога који ће одредити шта треба а шта не треба толерисати може се доћи само уз помоћ договорног (делиберативног) и инклузивног поступка демократске изградње воље.
Начело толеранције престаће да личи на арогантно трпљење тек када сукобљене стране почну да се договарају као равноправне.Увек је отворено питање, набијено контроверзама, где се налази та граница која одваја позитивно право на верску слободу (право да практикујеш сопствену веру), од негативне слободе (право да не будеш угрожен религијским праксама припадника друге вере). Ипак, у демократији, они који су погођени – колико год индиректно – и сами учествују у процесу одлучивања.
Наравно, “толеранција” није само питање доношења и спровођења закона, она се мора практиковати у свакодневном животу. Толеранција значи да верници, иноверници и неверници једни другима допуштају да гаје своја уверења, да обављају праксу и практикују начин живота који они сами, лично, одбацују. Ово „допуштање” мора почивати на заједничкој основи узајамног признања, основи која омогућава премошћавање неспојивих или дисонантних тонова који их међусобно удаљавају. Признање не треба бркати са проценом вредности страних култура и начина живота, или одбачених уверења и пракси.17 Толеранција нам је потребна само у односу на светоназор који сматрамо погрешним, и у односу на животне навике које нису по нашем укусу. Признање не почива на процени вредности ове или оне особине или достигнућа, већ на свести о припадности једној инклузивној заједници грађана који сви имају пођеднака права, заједници у којој свака индивидуа другој индивидуи полаже рачуне за оно што у политици говори или чини.
То је, дакако, лакше рећи него учинити. За равноправно укључивање свих грађана у цивилно друштво није довољна политичка култура која води рачуна о томе да не побрка либералне ставове са пуком незаинтересованошћу. Ово укључивање може бити успешно само ако су испуњени и неки материјални предуслови – кад, између осталог, постоји пуна интеграција и допунско образовање у обдаништима, школама и високообразовним институцијама, интеграција која компензује могуће социјалне хендикепе и омогућава једнаке шансе за приступ тржишту рада. Међутим, за контекст о којем тренутно говоримо, оно што ми изгледа најважније јесте изградња инклузивног друштва у којем се једнакост грађанства, с једне, и културне разлике, с друге стране, међусобно и на прави начин – допуњују.
На пример, све док позамашан део немачких грађана турског порекла и муслиманске вероисповести има интензивније политичке увиде и везе у својој старој него у својој новој домовини, дотле ће у нашој јавности, и у нашим гласачким кутијама, недостајати корективни гласови који су потребни како би се владајућа политичка култура обогатила и проширила. Без укључивања мањина у цивилно друштво, ова два комплементарна процеса не могу се одвијати једнаким темпом – на једној страни увлачење страних супкултура у политичку заједницу која је развила сензибилитет за различитости, уз истовремено давање једнаких права тим супкултурама, а с друге стране либерално “отварање” тих супкултура за то да њихови припадници појединачно учествују, као равноправни са другима, у демократском процесу једне државе.
Извор: Peščanik.net, 27.10.2008.
