Нешто што бисмо могли убројати међу посљедње философске изразе о овој теми свакако је пост-секуларистичка визија друштва Јиргена Хаберманса. Она није посљедња само по времену њене појаве (објаве) него и по чињеници да спада у промишљања која на секуларизам и секуларизацију гледају са одређене временске дистанце и у многоме, као на „већ прошлу/ завршену ствар“. Његов пост-секуларни став уважава виталност религиозног упркос (или након) свих могућих теоријских и практичних покушаја да се оно покаже ирелевантним, превазиђеним или чак штетним по човјечанство. Хаберманс нуди својеврсни компромис у смислу превођења религијског језика и религиозних етичких норми и појмова у нама саврмену пост-метафизичку философску перспективу. Религиозни семантички потенцијал мора се превести у секуларни идиом и језик који је универзалан, шире доступан. Јер, потпуно је јасно да религијска схватања и праксе и даље представљају изворе морала, суживота, солидарности и других сличних друштвених вриједности.
Пише: Оливер Јанковић
11. септембра 2001. Хаберманс је добио награду за мир од њемачких књижара. Захваљујући се на њој он је упутио захтјев секуларном друштву за ново разумјевање према религијским увјерењима. Она, тврди Хаберманс, нијесу само реликти прошлости него представљају „когнитивни изазов“ за философију. Као директна посљедица објаве таквог става десио се и јавни дијалог њега и тадашњег кардинала Рацингера (будућег папе) на Баварској католичкој академији у Минхену, у јануару 2004. г.
Прво, у низу важних пост-секуларистичких питања, које Хаберманс отвара, гласи: да ли секуларизована држава, номинално ослобођена религијског утицаја (или бар неутралана по том питању) и при том, позитивистички нормирана, ‒ треба религију или неку другу пред-политичку снагу за заснивање својих вриједносних (етичких, моралних) друштвених основа које сама (будући неутрална, идеолошки „празна“) не може јамчити?
Наиме, грађани се не могу принудити (никаквим легалним ни демократским путем) да развијају друштвене врлине које изграђују друштво. Мотивација за то долази од њиховог начина мишљења и културе (која је у доброј мјери -пред-политичка). Другим ријечима, грађани живе у друштву кога изграђују пред-политички извори етичке мотивације међуљудских односа. Није упитно то да грађанске, демократске праксе развијају сопствену политичку динамику, али то – у најбољем случају – захтијева процес и вријеме…
Преображај грађана добростојећих и либералних друштава, у усамљене индивидуе (самозаокружене монаде) изазива „мрвљење“ колективне солидарности. Необуздана динамика свјетске потрошачке економије доприноси томе. Хаберманс пита: треба ли нам религијски, културни подстрек који би грађане објединио јаче од државних норми?
Као примјер једне такве, пред-политичке, културне парадигме јесте појам или идеал: бити Европљанин. Хаберманс даље наставља да је у интересу уставне државе да се са опрезом односи према културним изворима из којих грађани црпе своју нормативну свијест и солидарност. Не смије се начелно оспорити потенцијал истине религијским сликама свијета, нити се грађанима – вјерницима смије одузети право да религијским језиком дају свој допринос друштву и јавности. Чак се и од секуларизованих грађана очекује да судјелују у напорима превођења релевантних прилога (појмова) из религиозног у јавни језик.
Када у свом дјелу „Дијалектика секуларизације“ Хаберманс говори о виталности религије која је опстала упркос секуларизацији он се позива на примјер САД, државе која истовремено представља и врхунац модернизације и друштво у коме се не смањује број вјерника. Уз тај примјер, он наводи појаву бројних социолога који заговарају крај „теорије секуларизације“.
Чињеница јесте да се опсег дјеловања религиозних заједница сузио и добрим дјелом отишао у породичну интиму. Међутим, то очигледно не значи да је дошло до опадања значаја религије, ни у политичком амбијенту ни у личним животима. Управо зато се, по Хабермансу, европска јавност може назвати пост-секуларном јер брине о „очувању вјерских заједница у свијету који се све више секуларизује“. Дакле, јасно је да моћ религије не опада са модернизацијом друштва и свијета; такође очигледно је да цркве и даље јако утичу на јавно мнење; у контексту савремених миграција религија придошлица јача и буди потиснуту религиозност домицилног становништва. И сад, како истовремено спровести и владавну права секуларно компоноване државе и демократску вољу народа (који је „упорно“ „и даље“ религиозан )?
Хаберманс препознаје како имамо на дјелу нови Културни рат (Култур-кампф) између милитантних секулариста и радикалних мулти-културалиста. Он исто тако, у овој расправи, разликује секуларно политичко настројење (које има неутралан, индиферентан однос према религији) од оног секуларистичког (које полемише са утицајем религије). Овај други инсистира на приватном својству религије, јер би у супротном добили паралелне заједнице или друштва „малих група“. Зато се аутор пита: хоће ли секуларистичко омаловажавање религије бити неприхватљиво у будућим данима, као што је данас неприхватљив религијски фундаментализам?
Друштвено-политичка рефлексија религиозних људи, њихово сагледање сопствене улоге у друштву и „учење демократије“ може и мора бити подстакнуто, али не и наметнуто, путем закона и норми.
Међутим, и секуларисти треба да уче! И то у правцу престанка омаловажавања религије и њеног истискивања из јавног простора. Они не треба да одбацују могућност превођења религијских садржаја у семантику која се може увести у секуларни дискурс и аргументацију.
