Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Група за групом, збор за збором увријеђених, зачуђених, за одбрамбени бој спремних заштитника проф. Динка Грухоњића упињу се да нам објасне како је он, у суштини, добар човјек и како су га медији ето, погрешно пренијели или чак намонтирали његов исказ у коме себе пореди са усташким кољачем Динком Шакићем!
Можда је стварно све баш тако и у вези Грухоњићеве доброте и у вези погрешног разумијевања његових ријечи. Оно што мени пара уши и срце, то су гласови овдашњих, монтенегринских, Динкових заштитника. Кад њих чујем сјетим се њих истих како се још увјек жесте на Амфилохија због:
– Брозове копилади (а Амфилохије се бар неколико пута извинио за те ријечи).
– Закивања „попа Дукљанина“ (упорно тумачено као позив на закивање неких савремених људи, иако је контекст био сасвим јасно супротан).
– Црногорских волова (иако је био сасвим јасан контекст алузије на волове у Србији из приче Јустина Поповића).
Па се питам, јесу ли то исти људи када бране Грухоњића, а нападају Амфилохија. Или су просто глухи на све оне који не мисле као они ?
До читања у сљедећем броју….
