Једна од ствари које се тешком муком науче, а када неко пише за месечник попут овог, јесте да је узалудно писати о актуелним догађајима. Текст се у штампу предаје прерано, потом и магазин траје још неко време на киосцима, све ово чини све актуелно све неактуелнијим. Стога ћемо данас и на овом месту, у априлском месечном издању магазина „Нова економија“, говорити о нешто мање дневно актуелној теми – гротески.
„Гротеска је“, каже најприступачнија дефиниција са интернета, „карикатурално-фантастична и искривљена слика стварности, која не изазива комична, већ застрашујућа осећања“. Рецимо, Домановићев „Вођа“ је гротескна сатира о народу који је спреман да крене путем на коме их предводи још од рођења слепи лидер…
Без жеље и за каквим поређењем са грандиозним Домановићем – далеко било, ово је само илустрације ради – аутор овог текста напомиње да се заразио текстуалном гротеском још у прадавном Индексовом позоришту. А оно је, пак, често, своје јунаке или чинило гротескним или их смештало у гротескне ситуације. Успомене и примера ради, Слободан Милошевић је на тај начин, у својој сатиричној верзији, постајао самоизмаштани Наполеон, затворен са одговарајућим ex-yu друштвом у адекватну медицинску установу; или је био индијански поглавица у племену стављеном у резерват. Гротескно, да.
У једној, касније креираној гротески, написаној такође заједно са Драгољубом Мићком Љубичићем, а објављеној такође у књизи „Данас нам је дивно дно“ (бесплатна реклама за управо објављено треће издање; куповина на јез.рс; хвала „Новој економији“ на уступљеном простору), актуелни Вршилац Дужности Вође завршио је као инспирација за локалног гротескног Супермена, дајући о својим подвизима изјаве на конференцији за медије, адекватно костимиран и пред једним јединим вашарским водитељем који чита унапред написана питања… Требало би да је сада сасвим јасно зашто је гротеска истовремено и мисаоно зачудна и застрашујуће истинита: нама, сада и овде.
Иако је она по свему судећи и разумљив и популаран начин интерпретације света око нас, у последње време се са том естетско-креативном формом опасно поиграва модерни живот. Гротеска, наиме, утолико слабије „функционише“ уколико је тема којом би се она бавила – већ гротескна, сама по себи. Мало мање зачудна и мало више застрашујућа, ослобођена стваралачке или какве год уметничке жеље за маштовитошћу и хуморном утехом, ововремена реалност чини гротеску све теже изводљивом.
Један човек истовремено на 48 телевизијских канала, то надмашује стари виц о полицајцу који на другом каналу пендреком упозорава да се вратимо на први. Гласачи који за потребе локалних избора привремено и формално настањују трафостанице и почетке улица са адресним бројем 0, то се тешко може надмашити неким новим Ковачевићевим Радованом (две хиљаде двадесет) Четвртим. Гротеска се више нити замишља, нити ствара, нити посматра – она се живи. Народна скупштина Србије, рецимо, ето и њу да поменемо. Врхунско дело поменутог жанра. Не поменуло се.
Има ли будућности за гротеску, ако се ствари наставе овим темпом и интензитетом? Има, наравно. Она ће, пре свега, постати средство утехе, које ће показивати колико би Ово Сад могло бити умерено ненормално, кад не би било овакво какво јесте, оволико ненормално. Они најталентованији, најкреативнији, најупорнији и са највише снаге ће можда бити и успешни у томе да направе нешто што је апсурдније и нестварније од Свега Овога што им служи као инспирација. А чак ни тада неће постојати баш апсолутна сигурност да ипак није реч о неком актуелном догађају.
О коме нема сврхе писати, рекосмо, ако радиш за месечник попут овог.
И да, све горе написано је можда најважнији разлог зашто више нема ПЉиЖ-а.
Војислав Жанетић
Извор: Нова Економија
