Пише: Грегори Репски
За осам месеци Емануел Макрон напустиће Јелисејску палату. У складу с традицијом политичког новинарства, као да један сат бунта може искупити деценију удворништва, критике сада пљуште са свих страна. Недељник The Economist подсмева се „хромој патки“, пошто је претходно у њему видео „спасиоца Европе“. Двојица париских удворица у књизи приповедају „причу о изузетном човеку… који је доживео изузетан фијаско“. Ален Манк, гласноговорник либералних елита, проглашава га „најгорим председником Пете републике“.
Ingratis servire nefas, „нема користи служити незахвалнима“. Макрон је, наиме, од 2017. углавном спроводио смернице из Манковог извештаја из 1994. године, као и препоруке комисије којом је 2008. руководио Жак Атали, а чији је тада био заменик. Исто важи и за захтеве Европске уније и Северноатлантског савеза у погледу издвајања за одбрану. Више него било који његов претходник, овај председник очистио је француску дипломатију од последњих трагова самосталне политике по којима се још издвајала. Париз данас према Русији води политику Кијева, према Венецуели политику Вашингтона, према Ирану политику Абу Дабија, а у трговини политику Берлина. Афричку политику више уопште нема откако су државе Сахела истерале француску војску.
Макрон је довршио и претварање државе у Комитет приватног спаса, задужен да акционарима обезбеђује рекордне дивиденде. Француска је постала рај за шпекулативне фондове, који данас контролишу хиљаде предузећа, међу њима и неке од перјаница њене привреде. Социјално осигурање више није замишљено тако да свакоме припадне према његовим потребама, док се угушене јавне службе претварају у ноћну мору и за запослене и за грађане.
Макрон је виртуозно одсвирао партитуру либерално-атлантистичког екстремног центра, али у погрешном тренутку. Као јунак глобализације и идеје да је политика превазиђена, није видео ни сумрак прве ни повратак друге. Повратак државног суверенитета и планирања широм света обезвредио је његову политику подстицања понуде. Незапосленост поново расте, а привредни раст стагнира. Спољнотрговински дефицит и даље је висок, толико да половина националног угљеничног отиска отпада на емисије повезане са увозом. Дефицит јавних финансија, с друге стране, служи као оправдање за мањак ватрогасаца и канадера.
Таквој земљи, препуштеној пламену, Макрон се руга јурећи на џет-скију. Призор готово савршено сажима мандат који се завршава двоструким срљањем. Подршка Украјини требало би, с једне стране, да поново збије редове његовог табора после неуспелог распуштања Народне скупштине и да оживи европску војну индустрију. Све под заставом стратешке аутономије, иако би главни исход могао бити велико поновно наоружавање Немачке, па чак и сукоб с Русијом. С друге стране, недавно именовање реакционара на место заштитника права грађана и подршка владе увођењу принципа претпоставке да припадници полиције могу убити у нужној одбрани потврђују ауторитарно затварање система које траје већ годинама.
„Ево човека који је слободе гушио (…) насиљем без преседана (…). А онда долази да тврди да Марин Ле Пен представља опасност по личне слободе и демократију“, говорила је још пре пет година за Ле Фигаро главна фавориткиња предстојећих председничких избора. „То је шала.“
Изборне вечери 7. маја 2017. Макрон је о бирачима Марин Ле Пен рекао: „Учинићу све да више не буду имали ниједан разлог да гласају за екстремисте.“ Два петогодишња мандата касније, резултат је лако измерити.
Извор: Le Monde Diplomatique
