Пише: Редакција
Тезу да су Сарајево и Босна за Бошњаке из Црне Горе матична држава, упадљиво су теже прогутали монтенегрински медији, него када је ријеч о Србима.
То је видљиво по томе што су се ДПС медији веома потрудили да испеглају изјаву Кенане Струјић Харбић. Да је некако на силу забашуре изјавама њених партијских колега, иако за то нису добили довољно материјала.
Ако се неко пита зашто је то тако – одговор је веома прост.
Монтенегрини и даље сањају о обнови старог антисрпског савеза из доба Мила Ђукановића, са формулом која гласи : Монтенегрини + мањински народи (као тас на ваги) = добитна комбинација за обрачун са Србима у Црној Гори.
Зато је за ДПС идеологију донекле било и пожељно да дио Срба Београд прогласи за ексклузивну матицу, како би се српски елемент у Црној Гори прогласио за антидржавни.
Али када нешто слично пласирају црногорски Бошњаци, онда то постаје веома опасно јер у темељу разара антисрпску ДПС концепцију Црне Горе.
Зато је Кенана Струјић Харбић деловала разорно за Монтенегрине и ДПС.
Након жестоког напада управо од дојучерашњих коалиционих партнера на Струјић Харбић, посланик БС-а Јасним Ћировић, ДПС- овцима је поручио да је жалосно да након свега што су урадили за Црну Гору, Бошњаци и даље морају да доказују приврженост то земљи.
А шта би тек требало да кажу Срби након свега што су урадили за Црну Гору? Како би они требало да се осјећају кад их неко прозива да доказују љубав и наклоност за Црну Гору?
Такав одговор сигурно нећемо добити.
Умјесто тога су се огласили стари мегафони пропале власти ДПС-а, Сенад Пећанин, Абаз Диздаревић и Аднан Чиргић панично осуђујући тенденције ка „етнофедерализацији“ земље, тоном људи коју јадикују због катастрофалне поплаве након што се порушила брана коју су годинама поткопавали.
Етнофедерализација Црне Горе није пала с неба, нити је увезена у коферима Андрије Мандића и Кенане Струјић Харбић, већ је пажљиво, деценијама, обликована у партијским лабораторијама несмјењивог ДПС-а. Идентитетски образац који је ДПС изабрао као “државотворни” није израстао из аутентичне црногорске историје, него из рециклираних псеудоисторијских конструкција Анте Старчевића и остатка хрватских праваша, потом локално дорађених у мрачној, фашизираној верзији Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије и сличних расиста. Уз то је, као украдена породична сребренина, прикачена и традиција НОБ-а – не да би се чувале тековине антифашистичке борбе, него да би се претопила и прилагодила том вјештачком, идеолошки насилном оквиру.
Највећа иронија је у томе што такав чудовишни оквир, ма колико се форсирао као “грађански”, није могао бити интегрални фактор ни за кога. Не за Србе, јер их је систематски гурао у дефанзиву, гетоизацију и зависност од Србије, још горе о краткорочним интересима београдских политичких шићарџија; не за Бошњаке, јер их је третирао као привјесак државног пројекта, користан док климају главом; и не за онај дио националних Црногораца који држе до своје стварне историје и културе, јер им је понуђена карикатура идентитета, склепаног од туђих идеолошких отпадака. Изван голе политичке прагме и привремених коалиција, тај модел – показало се – нема потенцијал ни за шта осим да креира перманентне напетости и трзавице, укључујући ову посљедњу.
Шта у том контексту рећи за субимбецилну констатацију креатора црногорског језика Аднана Чиргића да постоји некакав природни, саморазумљив “црногорски језик” за “све црногорске штокавце” и “босански језик” за “све босанске штокавце” осим да је отворила врата даљњој политици језичке фрагментације у оквиру које се сутра сасвим легитимно може констатовати да постоји приморски језик за приморске штокавце, катунски за све катунске штокавце, зетски за све зетске штокавце, црмнички… и тако даље док ДПС-ови „интелектуалци“ не признају да су упали у јаму коју су сами ископали.
Што се, познајући их, неће догодити.
Због тога све присталице бившег режима који данас наричу због распада црногорског друштва на етничке факторе подсјећају на људе који су годинама бушили чамац, а сада панично објашњавају путницима како је катастрофално то што тоне јер је пун воде. Њихова критика Бошњачке странке може имати рационалних елемената, али губи сваки морални кредибилитет оног тренутка када се прешути кључна чињеница: да је управо ДПС створио амбијент у којем се идентитети третирају као дум-дум меци, а не као жива, историјски сложена стварност.
У коначници, проблем није у томе што неко говори о “матици”, него у томе што је држава годинама вођена као импровизовани идентитетски експеримент. А такви експерименти, како нас историја неумољиво учи, ријетко заврше без експлозије – поготово када их воде људи који се данас заклињу да су се одувијек залагали за забрану барута.
