Пише: Драган Кремер
Рећи за неког да је “музичарски музичар” свакако је похвала, те осим да је цењен (к)од колега, обично подразумева и да није наметљив ни превише познат. Ако тај свира електричну гитару – другима пословично инструмент за его-трипове и саможиве солаже – мора да је Рај Кудер, или Стив Кропер.
Стивен Ли Кропер се са родног Средњег запада САД као клинац с породицом доселио у Мемфис, где је чуо црначку црквену музику и са 14 година добио прву гитару. Узори су му били тада водећи свирачи џеза, блуза, кантрија и раног рокенрола. Још у средњој школи, Кропер је (1958) суоснивач (белачког) састава који ће за свој први сингл усвојити назив “Mar-Keys”, њихов једноставни плесни инструментал “Last Night” постаје велики – њихов једини – хит у САД. Као да су из прве “уболи” образац: у ритам-и-блузу (п)ојачај ритам, уз дванаестотактну форму моћи ће да се плеше, електричне оргуље воде једноставним мотивом, секција лимених дувача пумпа и… тако звучи ненамерно укрштање твиста и ска, у раној младости. Диско-кућа мења назив у “Стакс”, а “Mar-Keys” постају њен први студијски (session) бенд, дакле један од темељаца соул звука ове славне етикете у шездестим годинама.
И под фирмом “Mar-Keys” плоче су излазиле читаве те деценије, али ништа значајно. Још неко време уживо с певачима избивали су из студија па су на снимања ускакали други, неретко црни свирачи. Тако је “Mar-Keys” заправо постао кућна “проточна постава” музичара који су пратили Отиса Рединга, Вилсона Пикета, Карлу Томас, Руфуса Томаса (“Walking The Dog”) и десетине соул, Р’н’Б, касније и рок извођача. За бубњевима је све чешће седео прекаљени Ал Џексон јуниор, за оргуљама Букер Ти Џоунс – после њега извесни Ајзак Хејс – а главни гитариста у свим варијантама уредно је подшишани Стив Кропер. Упоредо, ова тројица и басиста Луи Стајнберг почели су већ ‘62. да снимају без дувача, под називом “Booker T. & M.Gs” – званично, скраћеница је од “Memphis Group”. До 1966. инструментали које је “Стакс” објављивао ишли су просто под именом “Mar-Keys” ако имају дуваче, а под “Booker T. & MGs” ако немају. Потоњи су се продавали много боље, па је издавач одлучио да бутлег, иако с дувачима, изађе као сингл Букера и његовог квартета (а да Букер није ни свирао на том снимку).
Млади лукац
Но, вратимо се најважнијем. Млади Кропер је рано учврстио сопствени стил музицирања – светао и оштар тон, шкрт на педалама и ефектима, са упечатљивим смењивањем акорда/ритма и кратких соло фраза. Није потребно ништа осим чути њихов први и далеко најуспешнији сингл, један од најпознатијих инструментала на свету “Green Onions” (млади лук), и све је јасно. Пролећа 1962, у студију у Мемфису, у паузи снимања за певаче, седамнаестогодишњи “hammond” оргуљаш Букер Ти Џоунс, Кропер и искусна ритам-секција поигравали су се својим старим рифовима и убрзо је “Млади лук” шибнуо на врхове топ-листа, до данас озвучавајући стотине филмова (од Америчких графита и Квадрофеније надаље), реклама, емисија, семплова… и повремено се враћајући на те листе.
Надвременска модерност овог инструментала почива на једноставности: три минута дванаестотактног блуза, убрзаног да вас покрене, “hammond M3” води док гитара бритко удара рецке и има кратки соло, без икаквог мудровања. Огољени, готово шкрт аранжман и чисти звук отежавају лоцирање у неку епоху или тренд. Додатно, Џоунс и Џексон су црнци, а друга двојица белци: иако је у џезу то већ уобичајено, међу поп звездама још није било “расно интегрисаних” бендова, нарочито не на југу САД и у соулу, сматраном делом афроамеричке културе.
“Green Onions” је једнако реско одјекнуо и код младих британских рокера, задојених прекоокеанским ритам-и-блузом. Као што је “фендер телецастер” био Кроперово обавезно оруђе, тако је заштитни знак његове свирке – строго функционално, искључиво у служби песме. Стајнберга 1965. замењује мелодични басиста Доналд ‘Дак’ Дан из шире екипе сарадника и класична црно-бела постава је ту. “Booker T. & MGs” такорећи свакодневно снимају соул стандарде, на пример “Hold On”, “I’m Comin” и “Soul Man” дуета “Sam & Dave”; прате и Била Витерса, Алберта Кинга, Едија Флојда, “Staple Singers”, “Delaney & Bonnie” итд, чиме су патентирали звук јужњачког Мемфис соула. Такав квалитет и квантитет учинили су их дефиницијом “студијске групе” а посебно грува, тешко ухватљивог и непреводивог обележја заједничког музицирања.
Ручни радови
Можда најчувенији Кроперов појединачни “ручни рад (или “вез”) одличан је пример његовог приступа: лак за препознавање и памћење, увод у “Soul Man” уједно је фигура која се понавља, повезује делове песме. Између, гитара је део енергичне али економичне пратње (“вожње на задњи погон”), а кад “Sam & Dave” (и касније Џон Белуши) викну Play it, Steve!, он уклиза с минимумом тонова, такорећи само врхом солаже и остави утисак моћне деонице. Тимски, компактан рад бенда данас је лако проучавати на концертним снимцима с европских посета “Стакс” пакета 1966/1967, и с кључног Монтереј Поп Фестивала (1967).
Наиме, и у нежнијим тачкама, као што су Отисове “I’ve Been Loving You…” и “…Tenderness”, динамика и ритам маестрално варирају, у дијалогу с френетичним певачем. Редингова верзија “Satisfaction” у Лондону ‘66 лекција је и по. Кроперова зрелост и професионализам брзо су га довели и до улоге продуцента, затим и главног програмског човека (А&Р) куће “Стакс”; уследио је надимак Пуковник. Стив је био и коаутор низа незаборавних песама (из) тог доба – с Отисом “(Sittin’ On) The Dock Of The Bay”, с Пикетом “In The Midnight Hour”, с Флојдом “Knock On Wood”. Највећи и нажалост постхумни Редингов хит, “…The Dock Of The Bay”, Кропер је довршио према Отисовим жељама; нетипичан за соул па и за Редингов опус, и ово је прекрасан пример “уметности подразумеваног”.
На уласку у нову деценију, ни школовани мултиинструменталиста Џоунс ни сам Кропер нису били сретни због промена у руководству “Стакса”, и отишли су својим путевима. Кропер пушта браду, пропеваће, прави сопствени студио у Мемфису, рок-звезде долазе, а ритам-секција с другим свирачима повремено покушава као “МГс”. Крајем 1975. велика четворка договара обнављање, али Џексон бива убијен у сопственој кући. Остала тројица ће често музицирати заједно, ангажујући неке од најбољих рент-а-бубњара, па ће их “усвајати” и Дилан, Нил Јанг и Клептон. Кропер и Дан 1977. заузимају кључна места у групи “Blues Brothers”, те учествују на хит-албумима и у спектакуларним филмовима, протежући се у XXI век. Познаваоци су помало изненађени овом “другом младошћу”, јер Стив маше дугом косом! У блузу и рокенролу практично нема гитарског великана с којим није “укрстио жице”. Последњи албуми су му повукли на модерни блуз: Фире It Up и Friendlytown (2021. и 2024). Кроз потоњи богато штрика Били Гибонс (“ZZ Top”), а на синглу “Too Much Stress” гостује Брајан Меј (“Queen”).
Када је Клептон, после “Cream”, говорио како жели да буде само соул гитариста у бенду, биће да је мислио на “кување”, животни специјалитет Стива Кропера.
Извор: Време
