Пише: Милован Урван
Ну, могло се очекивати да ће још једна карневалска фешта на нашем дијелу јадранске обале неког обрадовати. Овога пута, у Котору граду, спаљен је карневал с ликом Андрије Мандића, што је највише обрадовало медије наклоњене лику и дјелу Мила Ђукановића. Први су вијест објавили!
Нема сумље, тај карневалски одабир ће бити тема у наредним данима. Нема сумље, да се иза тога крије нешто што није својствено карневалима, а то је: к у к а в и ч л у к! Опет се постигао ефекат као прије неку годину када је спаљена лутка с ликом Дритана Абазовића. Да у политичарима ерго треба тражити узрок друштвених, економски и идентитетских проблема, дакако да треба. Дочим, прескочити првог а почети од другог или од трећег; прескочити алфу и омегу сваког сламања црногорске привреде, правосуђа, социјалног мира и јединства, не може се другачије оквалификовати осим као кукавичлук, осим ако није посриједи и помућеност разума. Оптужити, макар и кроз карневалски симболичку игру, Андрију Мандића да је, рецимо, одговоран за за сва „кривична дјела“, дјелује као посао урађен по наруџби Мила Ђукановића.
Ну, од памтивијека смисао карневализације исцрпљивао се у ритуалном спаљивању краља, као симбола моћи која је експлоатисала, тиранијом контролисала живот пука. То се могло схватити као начин да се влада и управа подсјете да нијесу бесконачни, промјенљиви и недодирљиви. На концу, такав гест је претпостављао не само чин храбрости, већ и друштвене освијешћености. На концу кончева, тога није било док је Ђукановић био формални владар. Ну, тога нема ни данас, јербо Ђукановићева рука јоште влада нашим градовима, истина својим неформалним рукама и организацијама, што, вељу, на концу кончева још притеже своје марионете да танцују по такту госпарових интереса.
Браво Которани!
