Долазак на клупу Партизана у августу је представљао изненађење за све, с обзиром на то да је Саво Милошевић већ био „виђен“ у тој улози. Било је прича и пре тога. У два наврата је требало да будем тренер, то је било пре Батиног доласка и после његовог одласка. Спомињало се и сада моје име. Све се десило за време ручка тог петка.
Тренер Партизана се у клуб, у којем је својевремено био играч и у два наврата функционер, вратио пре пуна три месеца када црно-бели нису представљали ни идеалну прилику за појачавање „сивија“, ни здраву средину за рад. Петрићу то није нимало сметало, без икакве тензије се прихватио посла и нестварном смиреношћу, посебно за ово поднебље, повратио екипу која је деловала потпуно изгубљено на свим фронтовима. Сада после три месеца, у разговору за „Новости“, шеф струке црно-белих потпуно отворено прича о принципима којих се држи, карактеру, смирености и бројним детаљима из богате каријере.
– Да ли је клупа ужарена или не, то је питање. Јасно је да те никад нико неће звати када је све у реду, ретки су ти примери. Остале су још две утакмице, можемо да будемо задовољни оствареним, осим Купа, али то се дешава у фудбалу. У првенству је било у реду, Европа је завршена по плану. Циљ је био да прођемо, прошли смо и све честитке играчима – почео је причу Петрић.
Повратак у Партизан у својству тренера се за Гордана није много разликовао у односу на претходна два уласка у клуб. Дошао сам као играч 1988. када је било превирање у Скупштини. Као функционер сам дошао са Иваном Томићем после две везане дупле круне Звезде, тада су Зечевић и Бјековић отишли из клуба. Може се рећи да је и тада била нека проблематика, а сада је била резултатска проблематика. Увек сам ту негде кад је тешко, стално је неко превирање. Актуелни тренер се попут својих великих пријатеља и некадашњих играча Партизана најпре опробао у улози функционера.
– Иван, Бата и ја смо у другачијој причи, имамо свој посао, бизнис. Не живим од фудбала, живим за фудбал. То наравно не значи да сам незаинтересован, већ да ми искуство омогућује лакши приступ. Када сам долазио на место генералног секретара, изразио сам жељу да будем поред терена. Зечевић ме исфорсирао, рекао сам да ћу бити годину дана и тако је и било. Толе ме наговорио да будем потпредседник касније, да будем поред Јокана и Ивана са Батом. После смо почели да учимо за лиценцу која је била занимљива. Није нам било под обавезно да постанемо тренери, већ смо хтели то да завршимо и да видимо где ће нас пут одвести. Цела та екипа бивших фудбалера, који су навијачима Партизана увек били при срцу, у тренерски позив ушла је готово случајно.
– Играли смо тенис, било је ту много бивших играча. На идеју да упишемо тренерску школу нас је тада натерао један бивши тренер Партизана. Гледали смо утакмицу, причао је после и сложили смо се да не разумемо шта прича. Није то ништа ружно, једноставно нисмо схватили о чему говори. Звао сам Дулета Савића да питам да ли можемо да упишемо за лиценцу, да видимо како се ради. Рекао је да је тешко, да то није за нас, па сам се заинатио, узео документа од Бате, Ивана и Ћире и пријавио нас. Тако да могу да кажем да сам ја кривац што смо уписали профи лиценцу.
Долазак на клупу Партизана у августу је представљао изненађење за све, с обзиром на то да је Саво Милошевић већ био „виђен“ у тој улози. Било је прича и пре тога. У два наврата је требало да будем тренер, то је било пре Батиног доласка и после његовог одласка. Спомињало се и сада моје име. Све се десило за време ручка тог петка. Тада увек идем на ручак са неким другарима. Кад ме позвао Пандуровић, прихватио сам одмах и позитивно одговорио на питање да ли могу да водим екипу већ против Младости у недељу. После „порођајних мука“ против Младости у Новом Саду, па и на наредном гостовању у Крагујевцу, Партизан се подигао и заиграо онако како навијачи очекују од њега.
– Сећам се добро периода из дела каријере када сам играо у Енглеској. У Кристал паласу се нису сложиле коцкице са Теријем Венеблсом. Дошао је тренер из школе и за пет дана поставио све. Тражио је само једноставне ствари и ми смо почели да узимамо бодове, а били смо и даље исти играчи. Тако сам и ја сада тражио од играча да упросте ствари и да пруже оно што могу. Припреме ће бити прилика да радимо, то нисмо могли до сада због згуснутог режима мечева. Желимо да будемо бољи на физичком плану, да имамо реакцију на изгубљену лопту, да добијемо на дубини, да побољшамо све што је могуће. Савети од пријатеља, који су уједно и колеге, нису нешто од чега Петрић жели да „побегне“.
– Чујем се практично свакодневно са Јоканом, Батом и Иваном. Не причам само са њима о фудбалу, причам и са неким звездашима кад смо на паделу. Са Јоканом се чујем и причам му о ситуацијама са којима сам се сусрео да видим каква су и његова искуства. Имао сам прилику да причам са Антићем, Осимом, Мурињом, Симеонеом, Анчелотијем и свима сам поставио истих седам, осам питања да видим како их хендлују. И кад причаш о фудбалу нико ми није рекао нешто са чиме се већ нисам срео. Сви су показивали нос, да мораш сам да осетиш.
Било је, рецимо, тренера који су копирали све што је радио Тумбаковић на тренинзима, па су испали из лиге. Не постоји универзални рецепт, мораш сам да осетиш. Томић и Мирковић су се „охладили“ од тренерског позива после Партизана, а Гордан тренутно не размишља о периоду који ће уследити после Хумске.
– Жеља ми је да једног дана, ако се укаже могућност, водим клубове попут Ренџерса или АЕК. Не знам шта носи ноћ, а шта дан и где ћу бити за неколико година. Да, волео бих да седим на њиховој клупи, то су клубови који имају душу, специфични су – закључио је човек који представља синоним за ренесансу коју су црно-бели доживели ове јесени.
Био би бољи кошаркаш
Познати коментатор Слободан Шаренац је својевремено играо кошарку са Петрићем и у једном разговору за медије нагласио да је Гордан могао да буде нови Дражен Петровић.
– Стварно сам био добар кошаркаш, али Шарени ту мало претерује. Једног дана је покојни чика Аца дошао код тате, који ми је одмах рекао да од сутра идем да тренирам фудбал у ОФК Београду. Неко време сам упоредо тренирао фудбал и кошарку, утакмице сам играо суботом једно, недељом друго. За две и по године сам постао првотимац.
Са 16 и по сам заиграо за први тим, Чиле је дошао после годину дана. Био сам добар кошаркаш, ту је био и бивши министар Саша Антић. Сигуран сам да бих био бољи кошаркаш него што сам био фудбалер – јасан је Петрић.
Извор: Новости
