Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века захватио ме је “цунами” инспирације. Интензивно сам читао англоамеричку хорор и фантастичну прозу и схватио сам да је наш миље једнако погодан за тај жанр, те да ту постоји “празан простор” који би се дао попунити оригиналним домаћим причама страве у модерном окружењу.
Писао сам много, објављивао те приче у “Емитору”, гласилу Друштва “Лазар Комарчић”, и спорадично у часописима. Тако су настале приче са, за домаће читаоце, препознатљивим ликовима и локалитетима – “Канада”, “Учитељско насеље”, “Путник”. Кад их се накупило, настала је моја прва збирка кратке прозе.
Рекао је ово за “Глас Српске” писац и преводилац Горан Скробоња објашњавајући како је прије 28 година настало прво издање збирке “Од шапата до вриска”, која је уз скроман тираж и герилске услове дистрибуције стекла озбиљан култ код публике, а која ће поново бити објављена, и то у издању “Лагуне”. Скробоња наводи да је било крајње вријеме, јер је прва књига давно нестала са полица књижара. Наслов сам позајмио из једног хорор филма с краја осамдесетих, јер ми се чинио прикладним за опсег тема и атмосфере који су приче обухватале, а поднаслов се сам наметнуо – “Приче страве и фантастике”. Моја следећа збирка “Шилом у чело”, опет нимало случајно, има поднаслов “Приче фантастике и страве”, јер је у њој био очигледан мој “заокрет” у интересовањима од хорора према класичнијим поджанровима фантастике. “Од шапата до вриска” је био, практично, самиздат, у тиражу од, ако се не варам, 500 примерака, и то издање из 1996. било је једино, све до сада – рекао је Скробоња.
ГЛАС: Како се стигло до новог издања и да ли се и колико се оно разликује од оригиналне варијанте?
СКРОБОЊА: На претходном Сајму књига у Београду у разговору са господином Папићем, власником “Лагуне”, поменуо сам како збирка “Од шапата до вриска” није доступна читаоцима већ безмало 30 година и он је предложио да објавимо ново издање. С обзиром на то да је књига има своје место у историји наше жанровске књижевности, њена садржина је мање-више иста као у првом издању, осим што је урађена нова лектура и коректура, новели “Гумена душа” додате су илустрације из верзије која је објављена као део комплета “Руббер Соул Пројецт” и, у форми поговора, увод у обиман научни рад др Љиљане Пешикан-Љуштановић посвећен збирци.
ГЛАС: Колико су саме збирке као форма данас читане и важне унутар жанровских кругова, када живимо у времену романа, и то пожељно што обимнији и што погоднији за настављање?
СКРОБОЊА: Мислим да је роман као “краљ жанра” на том пиједесталу више по некаквој инерцији, наслеђеној из времена када није било других врста забаве, или су оне биле недоступније него данас. Збирке прича би требало да су примереније нашем добу, када нам медији намећу брзу комуникацију и скраћују распон пажње, књиге које можете читати у деловима, причу по причу, остављати их и враћати им се кад вам то одговара. С друге стране, збирке су важан медиј за писца пошто кратке приче показују боље од романа, са свим његовим законитостима што се тиче заплета, епизода, карактеризације итд, распон пишчевог особеног књижевног “гласа”. Неки писци показали су се као бољи приповедачи управо у тој форми него у жанру романа (од Чехова и Твена, преко Бредберија до Гејмена). Издавачи и даље зазиру од збирки прича и њиховог објављивања, јер сматрају да им се романи боље продају, али добра маркетиншка политика у издавачким кућама то лако може да промени. Сасвим је друго питање како нагнати нове генерације, навикнуте на кратке садржаје, да уопште читају било шта.
ГЛАС: На корицама оригиналног издања збирке “Од шапата до вриска” стајао је блуб: “Књига после које у домаћој хорор књижевности више ништа неће бити као раније!”. Сада стиже ново издање, на страну храброст и ефективност поруке са корица, чини се да се ова реченица у великој мјери показала пророчанском?
СКРОБОЊА: Мени је драго што је сада ту плејада писаца млађе и средње генерације који се не устежу да пишу у жанру и по томе су препознатљиви, имају своју верну публику и достојно заступају подврсте фантастике у ширем књижевном миљеу. У време када се збирка “Од шапата до вриска” појавила, била је, ако се не варам, једина таква књига код нас. Верујем да је тај корак, њено објављивање, значајно допринео данашњем процвату хорора, научне и епске фантастике у нашој књижевности.
ГЛАС: Средином деведесетих било је тешко повјеровати да ћемо једног дана имати ситуацију да у ужи избор за НИН-ову награду уђу два хорор романа, да скоро сваки озбиљан издавач има хорор, научну фантастику или крими-издања у понуди, али као да постоји одређени страх или мањак воље да се напокон жанровска књижевност етаблира као потпуно равноправна главнотоковској?
СКРОБОЊА: Да парафразирам мени омиљену реплику из филма “Топ Сецрет”: “Времена се мењају, људи се мењају, чланови НИН-овог жирија се мењају”… Шалу на страну, добрих петнаестак година уназад тај “врховни суд” домаће књижевности почео је да уважава и жанровска дела, вероватно зато што је добрим делом његова “порота” одрастала на жанровским причама и романима. Дошло је до смене генерација, једном, па још једном и данас је сасвим нормално то што су међу одабранима имена попут Олтвањија или Огњановића. Да прође још мало времена и да се сазвежђа поклопе како треба, па ће један од тих чувених “жанроваца” коначно доћи до те (још) угледне НИН-ове награде.
ГЛАС: Скоро свака прича у овој књизи има филмски потенцијал, дуго се помиње екранизација Ваше касније приче “Супернова”, али када бисте добили прилику, коју бисте причу из “Шапата” вољели да видите на екрану и зашто баш њу?
СКРОБОЊА: Најзанимљивија би била адаптација “Гумене душе”, не само зато што су у њој моји вољени “Битлси” и њихова песма која ће избавити свет од демонске опасности већ и зато што пружа потенцијал за снимање спектакла спилберговских размера. Али збирка обилује кратким причама по којима би се дали снимити и камернији филмови кратког или средњег метра, можда чак и каква омнибус телевизијска серија. Пре неколико година једна од њих (Крв) је екранизована, додуше превасходно захваљујући ентузијазму свих учесника, са нултим буџетом, и у том педесетоминутном филму Мирослава Стојисављевића, па може да се наслути потенцијал какав имају и остале приче из збирке.
ГЛАС: У домаћој читалачкој јавности постоји један дио публике који, без претјеривања, чита све што Горан Скробоња преводи. Ви сте посљедњих година преводили од биографија преко стрипова до фантастике и трилера, али чини се да је Ваш превод Тарантинових књига био једно врло специфично искуство?
СКРОБОЊА: Волим Тарантинове сценарије и филмове које је он режирао, тако да није било изненађење што су ми се допале и његове књиге. Роман “Било једном у Холивуду” било је уживање преводити, а исто важи и за његову књигу есеја о филму “Биоскопска промишљања”, с том разликом да је ту било доста “рударског” преводилачког посла, тако да је цео процес трајао двоструко дуже него иначе. У тој књизи Тарантино помиње неколико стотина филмова чије је наслове требало превести тако да одговарају називима под којима су се приказивали у југословенским биоскопима у седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века (нпр. свима познати “Прљави Хари” био је у нашој верзији “Шкорпион убија” и тако даље). Уз помоћ хрватске Филмске енциклопедије из деведесетих, годишњака посвећених кинематографској индустрији у СФРЈ добијених од Југословенске кинотеке и пријатеља који су успевали да пронађу оне “најтврђе орахе” међу опскурним поменутим насловима, мислим да сам успео да у пристојној мери тачно и прецизно преведем тај материјал, поготово пошто сам имао на уму да ће ову књигу читати и користити генерације људи који желе да се баве кинематографијом.
ГЛАС: Превели сте доста значајних биографија, али да ли бисте вољели да се опробате у писању једне такве форме, када би се хипотетички коцкице поклопиле око услова рада и ко би био њен протагониста у том случају?
СКРОБОЊА: Занимљиво питање. Да, превео сам биографије Стива Џобса, Илона Маска (двапут!), Леонарда, Ајнштајна, Тајсона, Вила Смита, Џенис Џоплин… И схватио сам да ми тај жанр све више прија. Не знам, можда је то ствар година. Туђи живот, поготово кад је реч о славним људима који су овако или онако задужили човечанство, увек је занимљив кад сте у прилици да га поредите донекле са сопственим животним искуством. Можда бих радо написао биографију неког од наших легендарних рокера, рецимо, Бајагину? Мислим да би ту имало штошта занимљиво да се прочита.
Новитети
ГЛАС: Романи из “Фирентинског дублета”, писани са Иваном Нешићем, добро су прошли и код публике и код струке, исто као и Ваши романи “Теслиног циклуса”, али пауза од три године без романа за Вас је дуга па се намеће питање шта да очекујемо ново на том пољу?
СКРОБОЊА: Убрзо, можда до краја године, требало би да се појави мој “ирски” кратки роман епске фантастике “Син чопора”, а са Иваном Нешићем тренутно радим на припреми историјског фантастичног трилера који је смештен у почетак четрдесетих година, у нацистички Берлин… Видећемо. Тренутно, обимни преводилачки задаци ме донекле осујећују у писању, али, што би рекао Курт Вонегат – тако му је то.
Бранислав Предојевић
Извор: Глас Српске
