Пише: Синиша Вуковић
Као дио чувеног секстета “прашке школе”, Горан Паскаљевић је један од редатеља без којих није замислива повијест овдашњег филма. Иако је у другој половици каријере снимао диљем свијета, оно најважније што је учинио створио је испред кућног прага: у интимном кампанилизму докуд се пружа прут безимене завичајне породичне лозе.
Хипербола је иначе одлична пјесничка и уопће књижевна фигура, премосница што може надвладати јаз између стварности и збиље, реалистичког и надреалнога; но, најчешће се њоме служе политичари, навлаш они на власти с врло развијеним техникама манипулације доведене до аутоматизма, као кад се у аутомобилу мијењају брзине готово несвјесним наизмјеничним гажењем папучица за квачило и гас. Нема тога политичког чимбеника што је зајахао на чело кавалкаде моћи у држави, сраставши за седло као доколичарски ухљеб за фотељу у каквој згубиданској дембелији, а да неће реторским преувеличавањем пук и паству увјеравати како нису ни свјесни да живе с никад бољим стандардом, како корита којима мукте теку мед и млијеко никада нису била шира и обилнија, како се кобајаги ништи разлика између нечега бруто и онога нето, како проблеми више нису видљиви ни с електронским микроскопом, већ су свуда око нас sub sole, тек, свакога труда и креације вриједни – изазови.
Хипербола ми је овдје, у овом уводу била важна као стилска скалина спотицања при постављању једнога можда наоко реторичког, можда и сасвим легитимног питања: како би, ерго, изгледала југославенска кинематографија у задњих пола вијека – односно барем она хрватска и српска подијелимо ли је, истина, помало немушто и угрубо, на двије неједнаке половице – а да у њој, тој кинематографији, није готово увлас синкроно стасала и афирмирала се моћна гомилица хиперталентираних филмских редатеља, школованих на престижној и можда до данас недостижној образовној институцији својега соја, гласовитом ФАМУ-у у Прагу? Како би изгледао филмографски пејзаж југоисточне Еуропе без секстета пулена што су ишчиљели из јаја фамозне “прашке школе”: Лордан Зафрановић (1944.), Срђан Карановић (1945.), Горан Марковић (1946.), Горан Паскаљевић (1947.), Рајко Грлић (1947.) и Емир Кустурица (1954.)… Је ли уопће замислива повијест – и садашњост! – шире нам завичајне филмистике без радова речених значајева универзитетски школованих код своје вршњакиње Filmová Akademie Múzickych Umení уз Влтаву утемељене 1946. године, чији је умилни пријевод с чешког језика – Филмска академија умјетности музâ… Није, наравно, замислива овдашња ни повијест ни садашњост “седме умјетности” без свих оних у бројним жанровима покретним сликама испричаних причâ. Навластита попут отиска прста, свака је и од појединих поетика именованих режисера. Ипак, само је једна занавијек закључена, она Горана Паскаљевића, чија се пета обљетница смрти, након преминућа у својој кући у Паризу, навршава 25. рујна 2025.
А колико је славенске даровитости одњеговао, регрутирао и у свијет отпослао прашки ФАМУ, довољно говори чињеница да су на том факултету знања и вјештине стјецали и домаће горе листови, двојица оскароваца с импресивном интернационалном каријером: Милош Форман и Jiří Menzel. Њима се у смрти, и вјечном запамћењу, од свију наведених синеаста придружио истом Горан Паскаљевић, док је остатак екипе и даље углавном врло виталан, живахан и под неугаслим стваралачким напоном.
С изнимком Лордана Зафрановића, који је рођен у Маслиници на отоку Шолти, сви ини “прашкошколци” свој су locus narrationis имали у својим главним републичким градовима. Из родног Београда, пошто је пропао брак његових родитеља, Горан Паскаљевић отишао је у Ниш гдје је одрастао с дједом и баком. Тек ће се као тинејџер вратити у Београд у којем ће, заједно с очухом, радити у Југославенској кинотеци. Формативне године проведене подаље од метрополскога бљештавила, те с прескоченом генерацијом старатеља, у Паскаљевићевом опусу оставит ће значајног биљега. Можда ће се то понајвећма опазити у његовом специфичном акценту метнутом на међуљудске односе, који не морају нужно бити повезани прутовима обитељске лозе. Успостава релације међу разликама, па зацијело и оним амбигвитетима што их мотримо кроз призму формуле коју етикетирамо фразеологијом “други и другачији”, наћи ће широку платформу код Паскаљевића: било да ју се, ту успоставу релације, приказује у распонима од скрби за лијечене алкохоличаре до надскакања хијерархизираних односа унутар фамилије, било да јој се приступа разгрћући баријере што разлучују религијске и свјетовне наваде у пуку, или да се отворено указује на слојеве у друштву гдје истодобно егзистирају и тежња за мирним грађанским животом и еклатантно урбано насиље.
Што се играних филмова тиче, почео је Паскаљевић с “Чуваром плаже у зимском периоду” (1976.), чији ће наслов у разним варијететима трајно остати у штосно довитљивој колоквијалној свакодневици, а музичка тема у валцерској тродобној метрици Зорана Христића, изведена на хармоници, никад никоме неће изићи из уха. И већ у старту овај аутор протежира породичне заврзламе и испреплетеност суодносâ међу искрњима, несвјестан, можда, како ће Данило Бата Стојковић постати носиви ступ без којега неће хтјети зидати своје умјетничке мостове. Исто се може рећи и за Миру Бањац и Мију Алексића, а што ће највише доћи до изражаја у сјајној комедији “Варљиво лето ’68” (1984.). Тај ће филм Паскаљевићу донијети велику популарност, многи ће га по њему и памтити, нарочито по оној легендарној сцени између Славка Штимца и “кумице” у пекари кад ју је одострага примио за прси, а отац извана куцајући на прозор даје подстрек сину на журнати: “Меси, меси, неће ништа да ти шкоди!”
Формативне године проведене подаље од метрополскога бљештавила, те с прескоченом генерацијом старатеља, у Паскаљевићевом опусу оставит ће значајног биљега. Можда ће се то понајвећма опазити у његовом специфичном акценту метнутом на међуљудске односе
У међувремену је био снимио још два врло важна филма. Први је услиједио одмах у години након дебија, “Пас који је волео возове” (1977.), и, након успјешне иницијације с оним претходним (који је доспио и на Берлинале и освојио награду у Пули), етаблирани Бата Живојиновић пристат ће му играти главну, а Павле Вуисић епизодну ролу у том, уствари, коморном филму на отвореном. Услиједит ће сасвим необична творевина “Земаљски дани теку” (1979.), након чега слиједи “Посебан третман” (1980.) по сценарију Душана Ковачевића, с Љубом Тадићем у средишњој улози, Миленом Дравић као демаркацијском оси свега и глазбом Ричарда Вагнера као вишњом сврху торте. Мало је то ремекдјело чијој је аперцепцији наудила истодобна инфлација креација Горана Марковића и Слободана Шијана, па и Зафрановића и Тонча Врдољака…
Не састављамо “телефонски именик” Паскаљевићевих филмова, али нека буду споменути “Анђео чувар” (1987.) и “Танго Аргентино” (1992.), те међу њима снимљен “Време чуда” (1989.), према истоименом роману великога Борислава Пекића. Цијели је макабричан и готово у chiaroscuro техници, попут Ковачевић-Шијанових “Маратонаца” седам година раније. А и тема с мртвацима који ускрсавају, односно уопће зафрканција на тему загробног живота, само који мјесец прије филма “Време чуда” заживјела у сјајном Ковачевићевом комаду “Сабирни центар” (вељача 1989.), у режији Горана Марковића. Додајмо свему и одличну зајебанцију Мате Матишића, драму “Цинцо и Маринко” праизведену 1992. године у загребачком Сатиричком казалишту Керемпух, а која је касније завршила у феноменалној трагикомичној филмској драми Крсте Папића – “Кад мртви запјевају” (1998.).
Иначе, врло је занимљив детаљ у по атмосфери надасве ингениозном филму “Време чуда”, у којем се као у калеидоскопу мијешају и одзрцаљују библијски догађаји и цитати (од онога “Погоди Кристе тко те је ударио”, до викања руље с позивом на смрт у двору Пилатову), јест тренутак у којем се на криж наврх звоника од цркве окачује на вијорење комунистичка црвена застава. Врло сличан мотив, готово варијација на револуционарно-кршћанску тему, била је и у роману “Мириси, злато и тамјан” Слободана Новака, гдје је писац на гробљу, на дрвени црни криж, приковао црвену звијезду петокраку! Згодна је и подударност настанка тих двају “протестантских” интенција, будући да Пекић роман “Време чуда” објављује 1965. године, док Новаков настаје свега двије године касније, и бива објављеним љета Господњега 1968.
НИН на 82. филмском фестивалу у Венецији: Сорентинова „La grazia“ снажан кандидат за Златног лава
Филмска ће струка, цијеним, као можда фаворит међу највећим Паскаљевићевим радовима селектирати филм “Буре барута” (1998.), врло хетероген и мозаички измрвљен остварај по драми Македонца Дејана Дуковског у којем је, сит вениа вербо, посљедњи пут окупљена широка репрезентација највећих српских глумаца свију нараштаја. У њему доминирају необично дуге сцене у влаку или аутобусу, на тренингу бокса или у стану. “Буре барута” синтеза је свега што је у животу овај редатељ промишљао и радио.
Иако је у другој половици каријере филмове снимао од Ирске до Индије, од Њу Јорка до Београда, сваштарећи у изборима тема од албеда до нигреда, оно најважније што је Паскаљевић учинио створио је испред кућног прага: у интимном кампанилизму докуд се пружа прут безимене завичајне породичне лозе.
Извор: Портал Новости
