Основну слободарску премису представља „истина која ослобађа“ и омогућава перспективу вечности. Слобода у Христу и његова истина вечне су установе
Антитеза насловних појмова, актуелна у савременој филозофији и књижевности, истовремено представља и могућу перспективу сагледавања других појединачних појмова и појава. Промишљање о слободи у таквом контексту, данас, више не представља спекулацију већ га постулира искуство одређеног укуса (сласти, горчине, бљутавости…). У односу на саму утопију, слобода се може разумети као идеја (слободе) која не мора нужно имати свој исход тј. њена апсолутност се доводи у питање управо „пред вратима“ утопије, што апорично звучи, будући да кад „нема места“ (οὐ/не τόπος/место) нема ни уласка па ни врата. Из тог разлога постаје логично питање: „Има ли уопште слободе?“ или је реч о извесном без-циљу. На личном плану то отприлике изгледа овако: слободу смо искусили као деца и то у оној мери у којој нам је давана или, боље рећи – одузимана. Слобода је нпр. трајала најпре од 20h до 22h па потом и до 23h увече итд. Феномен слободе, са друге стране, није се протезао на наше одлуке о редовном похађању школе, исхрани, летовању итд. На једном ирационалном нивоу ипак смо се осећали слободно, верујући да ће „права слобода“ тек доћи са нашим осамостаљивањем. Када смо и сȃми постали „дародавци слободе“, све смо то имали у виду и, не желећи да будемо шкрти и крути по том питању, сопственој деци омогућавали слободно одлучивање, чије су се границе, временом, само шириле.
Свест о слободи најубедљивије се појављује у времену њеног губитка. Такође и осећање слободе, које се најпре искуси у затворима, тамницама и свим местима са ограниченим простором кретања. Песник би рекао да се тамо и тада слобода „сања“. Ипак, уколико је могуће да се у чекању слободе проведе пет векова, како је то било у нашој историји, свакако је реч о нечему веома значајном и реалном; ко би толико чекао утопију? Свакако, то није исто како када се чека да дође воз у одређено време (пример је из прошлих времена) већ у ишчекивању повољног тренутка да се слобода освоји тј. поврати. Готово током целог XIX и у првој половини XX века, наши преци „ништа друго нису радили“ до освајали сопствену (и нашу) слободу. Када се све завршило, „наводно ослобођење“, које су у пола гласа помињали пријатељи и рођаци, први пут је створило сумње у апсолутну слободу. Тиме је коначно отворено питање слободе (?), које епски одзвања у стиховима Бранка Миљковића: „Ко не уме да слуша песму, слушаће олују, али: хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?“ Након поменутог „тзв. ослобођења“ напевали смо се песама о слободи док су неки људи само због слободе мисли, неправедно робијали на Голом отоку. На један апсурдан начин, одмах након освајања/стицања слободе полако смо постајали робови, овога пута – неидентификованих поробљивача као и сопствене опијености осећањем слободе. Уз неизоставно огрешење према онима, који су се за слободу борили.
Слобода у лавиринту утопије
Колективно и индивидуално ослобађање модерног човека одвијало се на различитим нивоима, премда не свих људи истовремено и на исти начин. Идеја раскида са традицијом обележила је претходно столеће. У разматрању о Хегелу Карл Маркс је промовисао тезу да је религија „опијум за народ“. То се, најпре, примило у источно-социјалистичким државама и ово „ослобађање од Бога“ показаће се кључним индикатором не само утопијског карактера слободе већ и синдрома „тражења сопственог идола“, који је требало да попуни празнину насталу у души. У утопијском лавиринту грађанских, интелектуалних, сексуалних и друштвених слобода свих врста и облика, стечена зависност од пројектованих идеала и хтења, водила је стално „даље“ и тражила „још“. Уколико је неко зарадио милион (нечега), одмах је то названо „први милион“ будући да је „нови идол очекивао редовно приношење жртава“. Неки људи, особито жене, постали су зависни од естетских корекција; ту је још и идеолошко-култна те зависност од опијата, медикамената, авантура, луксуза, политике итд. а све са циљем досезања слободно дефинисаног личног идеала. Таква клица робовања страстима постоји у сваком човеку. При томе, ослобађање личности кроз учинак психологије подразумевало је да се она слободно испољава и да ствара простор за себе а не да га проналази у постојећим околностима. Антитеза „чојство и јунаштво“ Марка Миљанова препознавана је као архаични етички модел, исцрпљен у ослободилачким ратовима. Мора се ипак признати да одређене претпоставке и облици слободе карактеришу модерно друштво али и да су у њему коначно „свенули“. До недавно је чак изгледало да ће идеал „апсолутне слободе“ бити досегнут: наука је напредовала на корист друштву, социјална и здравствена заштита усавршавале су облике сопствене ефикасности (разуме се, не на сваком месту), једнакост међу људима била је „на дохват руке“ (у развијеном делу света) итд. Истовремено, човечанство је постало зависно од наведених благодати цивилизације а безбрижност се показала као непромишљеност и лакомост. Отпочело је најновије доба.
Слобода у кавезу дистопије
Контрадикторност питања слободе показала се у првим деценијама трећег миленијума; она се више не протеже на сфере колективних и индивидуалних одлука већ се њена дефиниција као неприкосновена саопштава и усваја. У томе велику улогу играју „слободни медији“. Тако смо принуђени да редефинишемо досадашња начела и схватања у ширем смислу и, уколико смо решени да трајемо, прихватимо „логос“ новог либералног цивилизацијског култа. То подразумева да усвојимо став да смо најслободнији када смо затворени, да највише волимо људе када смо далеко од њих, да медијска и дигитално-комуниколошка сфера слободно цензуришу свако другачије мишљење те да наука постаје догма, укорењена у економској сфери. И да све то беспоговорно прихватимо и примењујемо. Појам „хуманизма“, сада, схваћен је једино као оштра супротност теизму. Све наведено указује на околност да се налазимо усред једне нове религије у којој се појам слободе не назире, бар не у препознатљивом виду – религије дистопије. Да је човек у догматском центру уочава се на основу бројних показатеља: човек је јединица мере насељавања планете; човек је изумитељ и творац хране коју користи и која само подсећа (за сада) на онај део творевине, који је Бог одредио да буде храна човеку; коначно – човек је модел за разне усавршене хуманоидне функционалне облике попут вештачке интелигенције. Да се у основи налази „такмичење са Богом“ посве је јасно, што, такође открива и идентитет централне фигуре култа. И док у Бога слобода представља онтолошку категорију у „религији трећег миленијума“ појављује се као преузета тј. предата од човека као „чедо оне наводне слободе“ о којој је било речи. И што се хришћанске перспективе гледања на представљене феномене тиче, све је ту „наводно“, укључујући и љубав. Дистопична у таквом устројству јесте чињеница да се иза појмова, који се налазе у наизглед логичном положају и односу, не налази суштина постојања по себи. Јасно је да се у таквим околностима не можемо уздати у неку будућу (обећану) слободу јер их је и апостол сагледао и изразио речима: „Обећавајући им слободу а сами су робови покварености; јер од кога је ко побијеђен томе и робује.“ (II Петр. 2, 19). Каквој се, онда, слободи и будућности надамо? Како да у овом општем метежу и безумљу разазнамо духове и путеве?
Слобода у Христу
Да се у Цркви Христовој устројавају путеви ка слободи један је од постулата вере хришћанске, међутим, чини се да је то и емпиријски доказиво. Потребно је да се вратимо у социјалистички период наше историје, у раздобље након јењавања поратних прогона. Обично се сматра да тада нико у цркву није ишао и тачно је да се радило, како је то на основу Мат. 22,14 дефинисао Свети владика Николај – о „Христовој мањини“, међутим, по сопственој вољи и разликовању служби „Богу и мамону“ (Мат. 6,24) неки људи водили су континуирани литургијски живот, понекад уз мање непријатности али јасно и јавно сведочећи Христа на један тих и достојанствен начин. Чак и уколико нису остали запамћени у свом окружењу Господ их, свакако, није заборавио. А и остали, који су још увек међу нама, дубоко смо у то уверени, наведеног раздобља као времена светлости и слободе, најпре ће се сетити у часу исхођења душе. У питању је дакле унутрашња слобода душе у Духу Светоме, према тумачењу божанственог апостола: „А Дух (Свети) је Господ; а где је Дух Господњи ондје је слобода.“ (II Кор. 3, 17). Сви други видови слободе, како смо већ увидели, доживели су сопствена изопачења па и „рад који ослобађа“. На основу тога може се закључити да основну слободарску премису представља „истина која ослобађа“ (Јн. 8, 32) и омогућава перспективу вечности. Слобода у Христу и његова истина вечне су установе, о којима је сȃм сведочио својим следбеницима: „Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да сваки који чини гријех роб је гријеху. А роб не остаје у кући вавијек. Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни.“ (Јн. 8, 34.37). Тиме смо се попут жедне кошуте вратили на извор (Пс. 41, 1-2) и познати тесан пут (Мт. 7, 14).
Закључак
Остало је да се у неколико реченица објасни из ког разлога је био потребан овако дефинисани дискурс, кроз који се, потенцијално, доспева до познатих и давно дефинисаних истина. Конфузно време у којем живимо и код хришћана доводи до „збуњивања срца“. Многи данашњи хришћани рођени су у раздобљу у којем „дух епохе“ није био тако удаљен од јеванђеоске истине или су ствари биле јасније те их је лакше било разликовати. Црква је била – Црква а држава – држава, претежно суверена и на законима заснована. Слобода је имала своје оквире и представљала јаснију категорију. „Криза појмова“ раздобља у којем тренутно живимо пролази неопажено управо услед претходног поверења грађана у државу и ослањања на законе и право. Све то је „у тренутку“ ишчезло као када некоме извуку тепих испод ногу, укључујући и државе, чији су сегменти подређени глобалистичким тј. мондијалистичким организацијама и форумима. Већ данас може се говорити о „преосталим хришћанима“, но, није на нама да одређујемо рокове и тумачимо знаке времена. „Христову мањину“ не треба, са друге стране, да заваравају софистициранији начини мимикрираног прогона. Јасно сведочење вере, усрдна молитва и непрекидно надање у Тројединог Бога основ су будућности у којој је све могуће па и неки историјски обрт уз ветрове, који дувају са Истока.
