Osnovnu slobodarsku premisu predstavlja „istina koja oslobađa“ i omogućava perspektivu večnosti. Sloboda u Hristu i njegova istina večne su ustanove
Antiteza naslovnih pojmova, aktuelna u savremenoj filozofiji i književnosti, istovremeno predstavlja i moguću perspektivu sagledavanja drugih pojedinačnih pojmova i pojava. Promišljanje o slobodi u takvom kontekstu, danas, više ne predstavlja spekulaciju već ga postulira iskustvo određenog ukusa (slasti, gorčine, bljutavosti…). U odnosu na samu utopiju, sloboda se može razumeti kao ideja (slobode) koja ne mora nužno imati svoj ishod tj. njena apsolutnost se dovodi u pitanje upravo „pred vratima“ utopije, što aporično zvuči, budući da kad „nema mesta“ (οὐ/ne τόπος/mesto) nema ni ulaska pa ni vrata. Iz tog razloga postaje logično pitanje: „Ima li uopšte slobode?“ ili je reč o izvesnom bez-cilju. Na ličnom planu to otprilike izgleda ovako: slobodu smo iskusili kao deca i to u onoj meri u kojoj nam je davana ili, bolje reći – oduzimana. Sloboda je npr. trajala najpre od 20h do 22h pa potom i do 23h uveče itd. Fenomen slobode, sa druge strane, nije se protezao na naše odluke o redovnom pohađanju škole, ishrani, letovanju itd. Na jednom iracionalnom nivou ipak smo se osećali slobodno, verujući da će „prava sloboda“ tek doći sa našim osamostaljivanjem. Kada smo i sȃmi postali „darodavci slobode“, sve smo to imali u vidu i, ne želeći da budemo škrti i kruti po tom pitanju, sopstvenoj deci omogućavali slobodno odlučivanje, čije su se granice, vremenom, samo širile.
Svest o slobodi najubedljivije se pojavljuje u vremenu njenog gubitka. Takođe i osećanje slobode, koje se najpre iskusi u zatvorima, tamnicama i svim mestima sa ograničenim prostorom kretanja. Pesnik bi rekao da se tamo i tada sloboda „sanja“. Ipak, ukoliko je moguće da se u čekanju slobode provede pet vekova, kako je to bilo u našoj istoriji, svakako je reč o nečemu veoma značajnom i realnom; ko bi toliko čekao utopiju? Svakako, to nije isto kako kada se čeka da dođe voz u određeno vreme (primer je iz prošlih vremena) već u iščekivanju povoljnog trenutka da se sloboda osvoji tj. povrati. Gotovo tokom celog XIX i u prvoj polovini XX veka, naši preci „ništa drugo nisu radili“ do osvajali sopstvenu (i našu) slobodu. Kada se sve završilo, „navodno oslobođenje“, koje su u pola glasa pominjali prijatelji i rođaci, prvi put je stvorilo sumnje u apsolutnu slobodu. Time je konačno otvoreno pitanje slobode (?), koje epski odzvanja u stihovima Branka Miljkovića: „Ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju, ali: hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“ Nakon pomenutog „tzv. oslobođenja“ napevali smo se pesama o slobodi dok su neki ljudi samo zbog slobode misli, nepravedno robijali na Golom otoku. Na jedan apsurdan način, odmah nakon osvajanja/sticanja slobode polako smo postajali robovi, ovoga puta – neidentifikovanih porobljivača kao i sopstvene opijenosti osećanjem slobode. Uz neizostavno ogrešenje prema onima, koji su se za slobodu borili.
Sloboda u lavirintu utopije
Kolektivno i individualno oslobađanje modernog čoveka odvijalo se na različitim nivoima, premda ne svih ljudi istovremeno i na isti način. Ideja raskida sa tradicijom obeležila je prethodno stoleće. U razmatranju o Hegelu Karl Marks je promovisao tezu da je religija „opijum za narod“. To se, najpre, primilo u istočno-socijalističkim državama i ovo „oslobađanje od Boga“ pokazaće se ključnim indikatorom ne samo utopijskog karaktera slobode već i sindroma „traženja sopstvenog idola“, koji je trebalo da popuni prazninu nastalu u duši. U utopijskom lavirintu građanskih, intelektualnih, seksualnih i društvenih sloboda svih vrsta i oblika, stečena zavisnost od projektovanih ideala i htenja, vodila je stalno „dalje“ i tražila „još“. Ukoliko je neko zaradio milion (nečega), odmah je to nazvano „prvi milion“ budući da je „novi idol očekivao redovno prinošenje žrtava“. Neki ljudi, osobito žene, postali su zavisni od estetskih korekcija; tu je još i ideološko-kultna te zavisnost od opijata, medikamenata, avantura, luksuza, politike itd. a sve sa ciljem dosezanja slobodno definisanog ličnog ideala. Takva klica robovanja strastima postoji u svakom čoveku. Pri tome, oslobađanje ličnosti kroz učinak psihologije podrazumevalo je da se ona slobodno ispoljava i da stvara prostor za sebe a ne da ga pronalazi u postojećim okolnostima. Antiteza „čojstvo i junaštvo“ Marka Miljanova prepoznavana je kao arhaični etički model, iscrpljen u oslobodilačkim ratovima. Mora se ipak priznati da određene pretpostavke i oblici slobode karakterišu moderno društvo ali i da su u njemu konačno „svenuli“. Do nedavno je čak izgledalo da će ideal „apsolutne slobode“ biti dosegnut: nauka je napredovala na korist društvu, socijalna i zdravstvena zaštita usavršavale su oblike sopstvene efikasnosti (razume se, ne na svakom mestu), jednakost među ljudima bila je „na dohvat ruke“ (u razvijenom delu sveta) itd. Istovremeno, čovečanstvo je postalo zavisno od navedenih blagodati civilizacije a bezbrižnost se pokazala kao nepromišljenost i lakomost. Otpočelo je najnovije doba.
Sloboda u kavezu distopije
Kontradiktornost pitanja slobode pokazala se u prvim decenijama trećeg milenijuma; ona se više ne proteže na sfere kolektivnih i individualnih odluka već se njena definicija kao neprikosnovena saopštava i usvaja. U tome veliku ulogu igraju „slobodni mediji“. Tako smo prinuđeni da redefinišemo dosadašnja načela i shvatanja u širem smislu i, ukoliko smo rešeni da trajemo, prihvatimo „logos“ novog liberalnog civilizacijskog kulta. To podrazumeva da usvojimo stav da smo najslobodniji kada smo zatvoreni, da najviše volimo ljude kada smo daleko od njih, da medijska i digitalno-komunikološka sfera slobodno cenzurišu svako drugačije mišljenje te da nauka postaje dogma, ukorenjena u ekonomskoj sferi. I da sve to bespogovorno prihvatimo i primenjujemo. Pojam „humanizma“, sada, shvaćen je jedino kao oštra suprotnost teizmu. Sve navedeno ukazuje na okolnost da se nalazimo usred jedne nove religije u kojoj se pojam slobode ne nazire, bar ne u prepoznatljivom vidu – religije distopije. Da je čovek u dogmatskom centru uočava se na osnovu brojnih pokazatelja: čovek je jedinica mere naseljavanja planete; čovek je izumitelj i tvorac hrane koju koristi i koja samo podseća (za sada) na onaj deo tvorevine, koji je Bog odredio da bude hrana čoveku; konačno – čovek je model za razne usavršene humanoidne funkcionalne oblike poput veštačke inteligencije. Da se u osnovi nalazi „takmičenje sa Bogom“ posve je jasno, što, takođe otkriva i identitet centralne figure kulta. I dok u Boga sloboda predstavlja ontološku kategoriju u „religiji trećeg milenijuma“ pojavljuje se kao preuzeta tj. predata od čoveka kao „čedo one navodne slobode“ o kojoj je bilo reči. I što se hrišćanske perspektive gledanja na predstavljene fenomene tiče, sve je tu „navodno“, uključujući i ljubav. Distopična u takvom ustrojstvu jeste činjenica da se iza pojmova, koji se nalaze u naizgled logičnom položaju i odnosu, ne nalazi suština postojanja po sebi. Jasno je da se u takvim okolnostima ne možemo uzdati u neku buduću (obećanu) slobodu jer ih je i apostol sagledao i izrazio rečima: „Obećavajući im slobodu a sami su robovi pokvarenosti; jer od koga je ko pobijeđen tome i robuje.“ (II Petr. 2, 19). Kakvoj se, onda, slobodi i budućnosti nadamo? Kako da u ovom opštem metežu i bezumlju razaznamo duhove i puteve?
Sloboda u Hristu
Da se u Crkvi Hristovoj ustrojavaju putevi ka slobodi jedan je od postulata vere hrišćanske, međutim, čini se da je to i empirijski dokazivo. Potrebno je da se vratimo u socijalistički period naše istorije, u razdoblje nakon jenjavanja poratnih progona. Obično se smatra da tada niko u crkvu nije išao i tačno je da se radilo, kako je to na osnovu Mat. 22,14 definisao Sveti vladika Nikolaj – o „Hristovoj manjini“, međutim, po sopstvenoj volji i razlikovanju službi „Bogu i mamonu“ (Mat. 6,24) neki ljudi vodili su kontinuirani liturgijski život, ponekad uz manje neprijatnosti ali jasno i javno svedočeći Hrista na jedan tih i dostojanstven način. Čak i ukoliko nisu ostali zapamćeni u svom okruženju Gospod ih, svakako, nije zaboravio. A i ostali, koji su još uvek među nama, duboko smo u to uvereni, navedenog razdoblja kao vremena svetlosti i slobode, najpre će se setiti u času ishođenja duše. U pitanju je dakle unutrašnja sloboda duše u Duhu Svetome, prema tumačenju božanstvenog apostola: „A Duh (Sveti) je Gospod; a gde je Duh Gospodnji ondje je sloboda.“ (II Kor. 3, 17). Svi drugi vidovi slobode, kako smo već uvideli, doživeli su sopstvena izopačenja pa i „rad koji oslobađa“. Na osnovu toga može se zaključiti da osnovnu slobodarsku premisu predstavlja „istina koja oslobađa“ (Jn. 8, 32) i omogućava perspektivu večnosti. Sloboda u Hristu i njegova istina večne su ustanove, o kojima je sȃm svedočio svojim sledbenicima: „Isus im odgovori: Zaista, zaista vam kažem da svaki koji čini grijeh rob je grijehu. A rob ne ostaje u kući vavijek. Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni.“ (Jn. 8, 34.37). Time smo se poput žedne košute vratili na izvor (Ps. 41, 1-2) i poznati tesan put (Mt. 7, 14).
Zaključak
Ostalo je da se u nekoliko rečenica objasni iz kog razloga je bio potreban ovako definisani diskurs, kroz koji se, potencijalno, dospeva do poznatih i davno definisanih istina. Konfuzno vreme u kojem živimo i kod hrišćana dovodi do „zbunjivanja srca“. Mnogi današnji hrišćani rođeni su u razdoblju u kojem „duh epohe“ nije bio tako udaljen od jevanđeoske istine ili su stvari bile jasnije te ih je lakše bilo razlikovati. Crkva je bila – Crkva a država – država, pretežno suverena i na zakonima zasnovana. Sloboda je imala svoje okvire i predstavljala jasniju kategoriju. „Kriza pojmova“ razdoblja u kojem trenutno živimo prolazi neopaženo upravo usled prethodnog poverenja građana u državu i oslanjanja na zakone i pravo. Sve to je „u trenutku“ iščezlo kao kada nekome izvuku tepih ispod nogu, uključujući i države, čiji su segmenti podređeni globalističkim tj. mondijalističkim organizacijama i forumima. Već danas može se govoriti o „preostalim hrišćanima“, no, nije na nama da određujemo rokove i tumačimo znake vremena. „Hristovu manjinu“ ne treba, sa druge strane, da zavaravaju sofisticiraniji načini mimikriranog progona. Jasno svedočenje vere, usrdna molitva i neprekidno nadanje u Trojedinog Boga osnov su budućnosti u kojoj je sve moguće pa i neki istorijski obrt uz vetrove, koji duvaju sa Istoka.
