„Нико никад није напустио Голи оток, до смрти је он путовао с њима. Неки су га потискивали, али никада нису успели да пређу преко свега. Многи су се убили, многи и нису, али уверен сам у то да су до краја живота сви они имали у себи ту трауму са којом су се успешно или неуспешно носили“.
Ово нам говори историчар са Филоофског факултета Свеучилишта у Загребу – Мартин Превишић, чија је књига „Голи оток – историја“ представљена у Коларчевој задужбини. Архивска грађа Удбе, до сада недоступна истраживачима, употпуњена је са потресним сведочанствима преживелих логораша, а заокружена непристрасним излагањем аутора.
Утицај нацистичких логора на организацију Голог отока, судбине ибеоваца, истражне методе и начини кажњавања, болести, епидемије, умирање и судбине преживелих детаљно су истражени што путем архивског материјала, што путем усменог казивања. Прича која је деценијама била недодирљива, а опет свеприсутна у животима многих, угледала је светлост дана.
Тема Голог отока је жива. Јако је жива и Голи оток је ушао у колективну меморију свих народа Југославије. Он није место које се може заборавити. Толико познат, толико велик, толико мучан – он живи у свести свих грађана. Чак и они који не знају шта је, знају за Голи оток. Ова књига је само покушај да се та тема стави у своје оквире, говори за Спутњик аутор Мартин Превишић.
Архивској грађи Удбе требало је приступити са великом дозом пажње и опреза, а ни прикупљање исказа преживелих није био лак задатак. Саговорници чија су лична сведочанства завршила у књизи о њима данас више нису живи, а сам аутор наводи да је отргнути човека од заборава успех сам по себи. Нису сви логораши били спремни да поделе своју патњу, неки су бирали да причају о њој, неки су ћутали. Страх и нелагода, напомиње аутор, били су још увек не само присутни него и видљиви. Свако се носио са том траумом на свој начин и једни су је превазилазили причањем, док су други своје ране лечили ћутњом.
Историчар Предраг Марковић истиче значај ауторовог положаја који са неутралног становишта пушта доказима да га воде, а свом списатељском таленту да књигу формира у питко штиво које би свако хтео и могао да прочита. Он сматра да је значај књиге и у томе што је „у великој мери затворила тему Голог отока“. Превишић не оставља места спекулацији или романтизацији прошлости. Чињенично стање предочава по остављеним сведочанствима, без претензија да га тумачи или заузима стране.
Марковић истиче како би, после сведочанстава жртава, било интересантно чути и сведочанства џелата. Написати историју и оне стране која је била, ако не повод страхоти Голог отока, онда бар њен извршитељ.
Требало би видети и другу страну, те џелате и тлачитеље и сагледати њихову слику свега, јер се много тога преноси вишегенерацијски. Читаве породице су засноване на злостављању, на мучењу, а део нашег друштва је после рата и касније улоге мучитеља заузео положаје истакнутих руководилаца. Све то је на дуге стазе имало лоше последице за друштво, говори Марковић за Спутњик.
Једно од питања које аутор поставља у свом делу јесте и „види ли се са Голог отока Москва?“ односно може ли човек остати оно што јесте и стајати иза својих вредности након свих незамисливих и нечовечних недела која су му учињена. Одговор лежи у сведочанствима и животима људи који су са Голог отока отишли, а никада га нису заиста напустили и закључку аутора да прича о Голом отоку и није заправо политичка прича, већ прича о човеку.
На промоцији су, поред аутора Мартина Превишића и Манојла Вукотића чија је издавачка кућа Вукотић медија објавила књигу, говорили су и историчар Предраг Марковић, историчар Драгомир Бонџић, историчар Вељко Станић и новинар Вања Булић који се као син једног од Голооточана осврнуо на патњу породица затвореника и муке кроз које су они били принуђени да пролазе.
