Пише: Гојко Божовић
Текст је имао приличан одјек.
Од свега су ми најзанимљивија била питања прожета неверицом: „Зар је то заиста могуће?“ „Зар Сајам неће увек бити на овом месту?“
Текст сам написао из два разлога.
Први је забринутост.
Други је запрепашћеност.
Био сам забринут због тога што је у том тренутку било сасвим јасно да је судбина Сајма решена ако не буде јавности која ће преокренути ту одлуку и променити ту већ виђену судбину.
Био сам запрепашћен што се о једној тако важној теми уопште није говорило у јавности.
Јавност је нестала као простор расправа и сагласја, спорења и консензуса.
Питање Београдског сајма, као места за које је емотивно и професионално везано толико људи у овој земљи, свакако је јавно питање првог реда и о њему се не може одлучивати мимо јавности, насупрот интересу свих, у најужим језгрима моћи.
Тешко је наћи човека у овој земљи који протеклих деценија није био на Београдском сајму.
Ако није био на Сајму књига, што је највероватније, био је на неком другом сајму.
Или је био на неком од концерата или на некој од кошаркашких утакмица или међународних такмичења која су се раније одржавала на Сајму.
Или је барем гледао пренос неког од многобројних догађаја са Сајма.
Годину дана касније, имамо све разлоге да и даље будемо забринути и запрепашћени.
Забринути, јер одлука о Сајму није промењена.
Заривајући се у тело града као страно тело, Београд на води прети да метастазира на историјски простор Београдског сајма.
Запрепашћени јер се моћ не повлачи ни пред каквим разлозима.
Чак долази до неке врсте навикавања и нормализовања једне друштвено неприхватљиве ситуације.
Уместо да кажу како је невероватно да се уопште разматра рушење Београдског сајма, неки ће рећи како је добро да није срушен већ ове или што вероватно неће бити срушен ни следеће године.
Нешто се, ипак, променило.
У протеклих годину чули су се много јавни гласови против рушења Београдског сајма.
Два пута се оглашавала Српска академија наука и уметности подсећајући на значај архитектонског, културног и урбаног наслеђа које оличава комплекс зграда Сајма.
Архитектонски факултет у Београду упозорио је на последице рушења Сајма по историјско сећање града и по памћење саме професије.
Практично све асоцијације архитеката, у једној од најређих побуна читаве једне професије у протеклој деценији, објавиле су прворазредан документ – Декларацију о судбини Београдског сајма и Генералштаба.
Иза ове Декларације стали су Академија инжењерских наука Србије, Академија архитектуре Србије, Удружење архитеката Србије и друштва архитеката Београда, Новог Сада, Ниша, Зрењанина, Ваљева и Врања.
Архитектама су се придружили многи људи из културе, као и многобројни грађани.
Од упадљивог ћутања дошли смо до ситуације у којој је поводом једног питања створена јавност и у којој постоји потпуна професионална сагласност да би рушење Београдског сајма било штетно и са становишта друштвеног интереса, и са становишта урбаног развоја Београда, и са становишта културне историје и архитектонске струке.
Можда на крају све то не буде довољно, али остаће као историјски документ једног невремена.
Слоган овогодишњег Сајма књига гласи: „Реч је слободна.“
Где је тачно реч слободна: у земљи домаћину или у земљи почасном госту Сајма књига (Куба)?
Реч мора бити слободна.
Међутим, слобода није само реч.
Као и увек, читаоци ће и ове године бити најбоље лице Сајма књига у Београду.
И ове године Сајам књига је последње место на коме се могу видети све књиге које се током једне сезоне објаве у Србији.
Већ је то довољан разлог да Сајам књига сматрамо важним и да размишљамо о томе како да он буде унапређен а не да сваке године траје у сенци неизвесне будућности и скромне садашњости.
Ове године на Сајму књига.
Извор: Данас
