Пишу: Ana Maria Haddad Baptista и Márcia
Fusaro
Рођен је 1958. године у главном граду Црне Горе, Подгорици. Студирао је старогрчки језик на Карловом универзитету у Прагу (основан 1348. године) а дипломирао на Факултету драмских умјетности. Његови учитељи били су најбољи чешки педагози, а утицај на њега извршио је „учитељ и пријатељ“, приповједач свјетског гласа Бохумил Храбал, као и дисиденти против комунизма међу којима се формирао. Објавио је 80 књига, драма и сценарија и окушао се у свим жанровима.
По вокацији је романсијер (13 романа) и приповједач (15 збирки приповједака), али је објавио још десетине књига есеја, научне прозе, поезије и теоријских, односно књижевно-историјских радова. У сценском стваралаштву посвећен је театру и филму (аутор је седам дугометражних филмова).
Био је министар културе Црне Горе (1993-97) и касније амбасадор, односно високи дипломата у десет држава у којима је заступао најприје Савезну републику Југославију, затим заједничку државу Србија и Црна Гора и, најзад, родну Црну Гору. Преводи књижевна и позоришна дјела са шест страних језика. Живи у Црној Гори, и у Прагу.
Последњих година радио је на антологији Поезије Бразила 1525-2025, са 87 бразилских пјесника из свих епоха које је одабрао, превео на српски језик и написао критички апарат за ову антологију која ускоро излази на 700 страна великог формата. На португалски су преведене двије његове књиге:
Писци јеврејског Прага (обимна студија на 432 стране о јеврејским писцима у Прагу као Франц Кафка, Макс Брод, Франц Верфел и други), и проза Роман о Паризу, захваљујући залагању професорице Универзитета у Сао Паулу и преводитељке Анe Маријe Хадад.
Седам последњих књига, од почетка рата у Украјини, објавио је под псеудонимом Бен Голосовкер.
- Да почнемо с простим питањем: шта је за Вас књижевност, господине
Челебић/Голосовкер?
Свијест. Заштита. Панцир.
- Од чега заштита?
Има нечег спасилачког у лијечењу ријечима. Досад бих најмање у двије прилике полудио да ме није спасила умјетност експерименталне прозе.
- Када, које су то прилике?
Комунизам прва. И друга југословенски рат.
- Од чега долази спасење?
Од баналности, од разних режимских нагона. Књижевност, тај метафизички алат, створила је све текстуалне жанрове али јој се враћају у агресивном облику. Погледајте око себе.
- Мислите на друштвене мреже и на фреквенцију текста?
Осјећај да се на тебе руши брдо баналног текста, има ли шта беспомоћније?
- Хоћете да кажете књижевност је створила сурогате који је угрожавају?
Волим доминацију оригиналности. Но, тежња ка оригиналном донијела ми је толике невоље да их не може избројити ни најсавршенији дигитрон Texas Instruments.
- На примјер?
Неспоразуме у властитом језику и земљи. Тачније, у четири земље, јер ја сам за последње три деценије био грађанин четири земље. Имам хрпу пробушених пасоша, од чега пола дипломатских, пошто сам као амбасадор служио те земље у десет других земаља. Кад сам добио државну награду сто људи је насрнуло да ми је отму.
- Како видите дрuгу службу, службу језику?
Навикнут на службу епици, српскохрватски језик је демонстрирао резерву према експерименталним формама у најтежем тренутку кад су два народа под тим именима ушла у рат. Данас на Балкану скоро нико не пише експерименталну прозу. Вратио се национализам.
- Гдје је излаз?
Нигдје. Волио бих да га видим у критицизму а не фанатизму, али критике нема.
Гојко Челебић авангардним дјелима подигао вриједност завичајној књижевности
- Умјетност слободе, јесте ли тако назвали експерименталну прозу?
Нико не слути снагу експерименталне прозе у тако послушном језику као што је мој матерњи, спрски. Стари језик, црквенословенски, који је прије пет стољећа био један од пет свјетских, поред хебрејског, латинског, персијског и грчког, националистички идиоти су рашчеречили на четири-пет дијалеката.
- Вјерујете ли да расте улога језика пред експанзијом АИ?
Само језик може да се супростави неким стварима. АИ ће положити оружје само пред непредвидљивим противником
- Шта је књижевност?
Упозорење. Некад корисно, некад узалудно. Упркос упозорењима великих писаца свијет се смањио као фармерке у веш-машини. Франц Кафка, Џорџ Орвел, Михаил Бахтин, велики опомињачи, саопштили су Западу корисне истине. Нажалост, Балкану говоре у вјетар. Ми волимо да осјетимо оно најгоре баш на својој кожи, Запад обрнуто.
- Не чини ли Вам се то апсурдно?
Кафка је вјеровао у апсурд и то му jе спасило живот. „Помиловао“ га је црногорски краљ Никола Петровић (1841-1921). Кафка пише 8. октобра 1912. да читав дан размишља о самоубиству и увече купи новине које јављају да је Никола објавио рат Турској. То му даје апсурдни излаз. Таленат, то није ништа до другачија организација ријечи. Ријеч је само заједнички простор међу нама, милиметар, метар, километар. Кад читам руске дисиденте као Виктор Јерофејев, Јуриј Мамлејев, чини се да нема ни милиметар међу нама. Кад ме опхрва југословенски посткомунизам и национализам, међутим, међу нама је провалија од хиљаду метара.
- Шта највише цијените?
Формирао сам се у сјенци мајстора. Боривој Борецки, професор античке књижевности на Карловом универзитету, знао је више мртвих и десетак живих језика. Могао си га пробудити у три после поноћи да рецитује Овидија, Хесиода или Библију у оригиналу. Други је Бохумил Храбал, велики чешки приповједач уз ког сам се формирао у Прагу. Трећи, јапански писац Казуо Танака, учитељ и пријатељ. Највише цијеним акумулацију искуства.
- Откуд толика страст према експерименту?
У стваралаштву ништа није заразно као андерграунд. Дисидентска књижевност Русије, Пољске, Чешке и Мађарске, кунем се, најбоља је свјетска књижевност седамдесетих и осамдесетих прошлог вијека.
- Које писце сматрате експерименталним?
У историји постоје два канала. Први режимски писци – да запале престоницу биће им опроштено. Софокле и Хорације у антици, Исидор Севиљски у средњовјековљу, Франсис Бејкон у ренесанси, касније Гете, Толстој. Други канал су велики побуњеници: Еурипид, Данте, Шекспир, По, Достојевски. Експерименталци који крше границе. Ако неки украде јабуку на пијаци иде на вјешала
- Који су Вама ближи?
Побуњеници. Докторирао сам на Сервантесу зато што он крши правила. Уживам да се давим у историји јереси.
Књижевност сведочења Варлама Шаламова – о књизи Душана Опачића
- Шта ће спасити књижевност?
Експеримент. Оно непредвидљиво.
- Преводите пјеснике Бразила, планирате антологију?
Радим у Сао Паулу и у Рију на својој критичкој антологији Поезије Бразила 1525-2025. Има једна загонетна мјера за поезију а то је величина земље. Прије Бразила нисам знао. Џиновски распон од Аншијете до Ане Кристине Цесар.
- Када ће ова антологија, која спада међу најобимније досад објављене у иностранству, изаћи из штампе?
Наредне године у Црној Гори, али важи, практично, за Хрватску, Србију, Словенију, Босну и Херцеговину и Македонију, зато што мој језик сви разумију.
- Да ли вас разумије Европа?
Централна Европа нешто боље, западна мање. Европа је одувијек таква, њу воде или лавови или слабићи. Сада су дошли на ред ови други. Колико јуче ту су биле фигуре као Вили Брант, Франсоа Митеран, Маргарет Тачер. А погледајте данас, све слаби средњаци. Таква је и савремена европска књижевност, надувена нула.
- Европа, колијевка универзализма?
Универзализам није увијек добродошао. На Цетињу, граду мог дјетињства, у срцу славног црногорског јунаштва, кад изнесем неку универзалистичку идеју кажу ми: „Ти си будала!“
- А књижевност у Вашој земљи?
Последњих четврт вијека више тапка на блиједом трагу других него што демонстрира снагу за свој искорак. Књижевност малог народа ако нема искорак у форми и
алтернативи, шта онда има? Блиједу копију великих језика. Западњачки издавачи Хансер, Галимар, Кнопф у недостатку правих и средњаке прогласе за величине. Од
последњих десет нобеловаца више од пола су средњаци. Галимар корњачу прогласи бициклом, бицикло мерцедесом. Мој избор је андерграунд, нова форма, искорак, само ту држим какав-такав корак.
- Ви напоредо, пише у биографији, још од Прага истрајавате у сценском
стваралаштву? Театар, филм…
Мене је формирао алтернативни театар Средње Европе, а направио сам и седам дугометражних филмова. Знате колико сам добио од државе за седам дугих метара – нула! Нула еура, нула центи! Режими форсирају културне раднике ради гласова на изборима а потцјењују, или чак презиру ствараоце.
- Како сте истрајали?
Експериментално. Многи ће убудуће радити као ми, умјетнички синеасти: сценарио, режија, понекад и глума – one man show!…
- Наравно, ту је и АИ?
Не може без умјетника. Она ће ускоро правити све осим љепоту. Цркнуће у сукобу са умјетношћу.
- Кажете, филм ће радити један човјек?
Један, два, три, десет… Филм или знаш да радиш или не, друге нема. Холивуд са својим милијардама долара ће постојати, али му експериментални синеаста већ дахће за врат. Цркавај, чудовиште!
- Какво је стање на постјугословенском простору?
Срби су јаки на филму. Хрвати у музици. Књижевност слаба. Средњаци. Мимезис. Већи искорак су направили руски дисидентски писци задајући муке комунистичком царству него читава постјугословенска књижевност.
- Мислите ли да постоји узајамно дејство режима и књижевности?
Мислим. Савремени европски лидери су бирократе који нису ни оњушили Хајделберг, Сорбону, Карлов универзитет него су купили знање на интернету за четврт гвинеја. Писца од формата уопште нема, осим код Енглеза, а колико јуче ту су били Солжењицин, Гинтер Грас, Борислав Пекић, Бохумил Храбал.
- Како видите балканско искуство са режимима?
Југославију су срушили националистички комплекси. Подсјетићу вас на дисидентског писца Белу Хамваша: „Национализам је таква болест којом се болесник поноси.“
- Да се удаљимо са Балкана – како видите европску културну политику?
Нећемо се удаљити много. Пренос тежишта са садржаја на рекламу умјетничког дјела није остао без последица. Европа има стотине хиљада културних радника, а колико има писаца достојних својих претходника: Казанцакиса, Умберта Ека, Кундере? Нема ниједног.
- Како видите то што је симулација убачена умјесто садржаја?
Као слатку лаж. Игра на карту симулације, потцјењивање садржаја умјетничког дјела има своју цијену. Лаж заузима високо мјесто у савременом друштву. Неуништива је као балканска склоност према комунизму.
- Да ли је Вјештачка интелигенција (АИ) такође лаж?
Владавина свијетом од стране великих корпорација коју је објавио Жан Франсоа Лиотар у свом Постмодерном стању (1979) биће крунисана преузимањем власти од АИ. Једва чекам да напишем експериментални роман гдје АИ изврши атентат на свог издавача како би отворила пут дисидентском самиздату иза којег стоји таленат и знање.
- Парадокс?
Ах, да. Мада, парадокс је и то да ја, који сам био амбасадор у десет земаља, читав живот форсирам експерименталну прозу и филм. Промјена перцепције, то је све.
- Да ли је апсурд и парадокс типичан европски изум?
Јесте. Не волим кад је Европа слаба. Патим кад видим слабост Грчке, Италије које су моје колијевке исто као Црна Гора.
- Живјели сте неко вријеме у Латинској Америци?
Укупно седам година, рачунајући скоро годину у Бразилу и скоро годину у Мексику. Бразил је нација која најснажније артикулише овај континент. Волим империје чија слика зависи од књижевности.
- У интервјуу за Дневник Рио де Жанеиро рекли сте да у Рију снимате филм?
С пуно страсти, и ја и сарадници: филозоф Родриго Мораис, синеаста Ерик Галани, писац Валтер Маседо, пјесник Луцио Агуиар. Прије мене овдје је био мој земљак, сликар Петар Лубарда, и освојио награду на Бијеналу Сао Пауло 1953. године. Његов рад је прави материјал за филм. Видјећемо!
Извор: EccoS Revista Cientiffica
