Пише: Јелена Јоргачевић
“Ми сада немамо политички живот у Србији и морамо да га обновимо, да обновимо елементарну демократију и платформе критичког мишљења. Ако будемо инсистирали на идеолошким ексклузивностима, ту промену нећемо извојевати, јер да смо могли, то би се већ догодило. Дакле, сад имамо једног снажног актера, и тог актера треба подржати, јер у референдумској атмосфери на потенцијалним изборима Вучић губи”
На 400 метара од редакције “Времена” где разговарамо са Гојком Божовићем, мајка која је изгубила сина штрајкује глађу. Причамо о њој, потом о другим жртвама режима – страдалима, отпуштенима, претученима, једнима који седе по затворима, трећима који не могу да отхране породице, заплашенима…
Гојко Божовић је издавач, књижевни критичар и песник. Један је од оснивача “ПроГласа” и проницљив глас у сецирању друштвених кретања. Његова издавачка кућа “Архипелаг” спада у групу оних које нису учествовале на недавно одржаном Сајму књига, једнаким интензитетом објављује врхунске домаће и стране ауторе.
Разговор почињемо о томе у каквом времену живимо, а затим настављамо о једној генерација која ово друштво мења и зашто је она успешнија од претходних, о студентској листи и томе зашто она не треба да се објави, стању у култури и издаваштву…
ГОЈКО БОЖОВИЋ: Ово је време великих жртава. Студенти жртвују најбоље године свог живота борећи се за боље друштво. У име тога, они су спремни не само да изгубе школску годину већ да друштвене и политичке проблеме и трауме које су затекли, а за које нису нимало одговорни, претворе у кључна генерацијска питања. Видимо сада и жртве које подносе Дијана Хрка и Јаћимовићи. Не налазећи други начин да се изборе за правду, они прибегавају штрајку глађу, ризикују оно највредније што имају, сам живот. Сви ти примери су заправо сведочанство стања у којем се налази наше друштво. Присуствујемо слому једног режима, али и његовој спремности да посегне за крајњим мерама репресије, не бирајући средства. Током ових тринаест година, тај режим је створио ситуацију која је постала неподношљива како за грађане Србије, тако и за њега самог. Управо то је најбољи доказ да су промене неминовне и да морају постати кључно питање сваког савесног и одговорног човека у овој земљи. Ми не можемо бити равнодушни пред жртвама које људи подносе. Овакво стање не сме да траје. Промена ове власти је нужан услов да се из темеља мења систем који ствара толико неправди, патње и неједнакости.
“ВРЕМЕ”: Било је и раније људи који су губили послове јер су критиковали власт или нису били партијски послушници, људи којима је било прећено, који су били жртве насиља и прогона… Али та је жртва била на известан начин обесмишљена, односно, није побуђивала друштво на деловање. Захваљујући којим друштвеним процесима је она ипак поново задобила смисао?
Мислим да је смисао задобила у оном тренутку када се на сцени појавио нови друштвени, а касније препознат и као политички актер. У ових годину дана, ми сведочимо импресивном изласку читаве једне генерације – од које то нико није очекивао – на јавну сцену и она нема разлоге да ту сцену више напушта. Дуго се веровало да је реч о генерацији која не само да је без идеолошких и друштвених интересовања, што се показало као потпуно погрешно, већ и да су ти млади људи помало асоцијални. Међутим, српско друштво одавно није видело толику друштвеност у једној генерацији: видимо како се радују једни другима, како обнављају и стварају друштвене везе кроз епске маршеве и велике протесте, читав низ скупова, најбројнијих у историји српског вишестраначја.
Сопственим ентузијазмом, даром за комуникацију као елементом једног генерацијског сензибилитета, спремношћу на ризик и жртву увукли су огроман број других људи и створено је побуњено друштво, нова друштвена и политичка заједница. Нема никакве сумње да је то сад већински део Србије. Људи су раније били уверени да је ситуација безнадежна, а поготово да су безизлазне могућности да се она промени, и онда су се прилагођавали или, како би се рекло у новије време, сналазили у постојећим околностима. Али упаљено је светло и људи су за тим светлом кренули.
По чему је ова генерација већ сада успешнија од многих претходних које су покушавале да промене друштво?
Ово је генерација која не жели да се “сналази” и прилагођава, није спремна да прави труле и непринципијелне компромисе, што је заправо чини прихватљивом, утицајном и привлачном у очима чак и оних који су у свом животу правили многе тешке компромисе. То је нови квалитет који се појавио у Србији – генерација која жели да уреди друштво, а не да се сналази у постојећим околностима, не да прихвата било који политички систем или било какве обичаје.
Друштвена промена се догодила. У каквом се тренутку сада налазимо?
У критичном смо тренутку јер јесу остварене друштвене промене, а режим већ пола године покушава да обнови поредак страха кроз масовну политичку репресију. Увео је полицију у политички процес због тога што више не може да влада спином и економским изнудама, односно егзистенцијалном уценом друштва.
Следећи корак је да се друштвене промене претворе у политичке. Режим покушава да одолева голим насиљем, али оно не може дуго да траје зато што подиже цену власти и ломи морал припадника полицијског естаблишмента и целог репресивног апарата. Догод је режим успевао да контролише грађане Србије егзистенцијалним темама – оним што се може купити и оним што се може продати – он је био несавладив. Једноставно се показује да се режими спин диктатура не могу мењати класичним политичким средствима, већ само мирним и масовним покретима који имају неку надегзистенцијалну тему. А борба против корупције, која је младој генерацији крајње неприхватљива, управо је таква тема.
Видимо да то није случај само у Србији, већ и у многим другим земљама широм света. Антикорупцијски аспект постаје кључно политичко питање једне генерације, такорећи на глобалном нивоу, што је веома занимљив феномен.
Рекли сте у једном гостовању да су режими попут Вучићевог на известан начин предвидиви. Претпостављам да сте мислили на те одговоре – од спина до репресије па опет. Како, имајући то у виду, мислите да ће се одвијати наредни месеци, с обзиром да је много показатеља како је власт изгубила легитимитет.
Да, режим је несумњиво изгубио сваку врсту легитимитета. Изгубио је демократски легитимитет због свог изборног инжењеринга, због репресије коју врши и антиуставног деловања својих водећих представника. Изгубио је економски легитимитет – у земљи бесни економска криза са којом грађани ове земље све теже излазе на крај. Изгубио је грађански легитимитет у паду надстрешнице у Новом Саду и читавом низу других инцидената и крајње сумњивих грађевинских подухвата, где се показује да подухвати стварања “новог лица Србије” заправо имају корупционашку основу и корупционашки смисао. Изгубио је национални легитимитет не само због своје косовске политике, већ и зато што завршава свој мандат тако што нуди један по један економски, симболички или политички ресурс ове земље не би ли добио макар какву међународну политичку подршку за себе, што можемо да видимо и у случају, рецимо, Генералштаба. Једини легитимитет за који се још грчевито држи је легитимитет насиља, који је од свих легитимитета најслабији. Ниједан режим не посеже за насиљем зато што је моћан него зато што је слаб. Они покушавају кроз хапшења, прогоне, прислушкивања, насиље на протестима да обнове поредак страха, али грађани то одбацују. Шта режим онда може да чини? Не усуђује се да изађе на изборе, чак ни уз употребу изборног инжењеринга, јер зна, зато што има увид у истраживања јавног мњења, да се ситуација у Србији неповратно изменила. Они онда могу да комбинује репресију и куповину времена у лудој нади да ће се прилике променити. Али неће. Нема повратка назад. Људи који су изашли из окова егзистенцијалних изнуда никада неће поновно прихватити поредак страха који су тек напустили и са којим су се коначно обрачунали.
А шта може да чини побуњено друштво?
Стратегије које су успешне не треба мењати. Ако је овај студенски покрет показао тако велику маштовитост и стекао огромну друштвену и политичку снагу, то треба узети као готову чињеницу.
Није прихватао затечене политичке и друштвене ауторитете, али не хтевши ни да у свом оквиру произведе нове ауторитете, студентске вође – то је једна од тих чињеница. У историји студентских протеста у Србији, знамо да су њихове најслабије стране по правилу биле студенске вође. Можда су ови протести тако успешни управо зато што њих нема. Тиме су, наравно, заштитили себе од додатних политичких прогона, заштитили су и свој протест, али ја мислим да је то пре свега израз сензибилитета те генерације која не трпи ауторитете, али има врло јасне вредности. У том смислу разумем зашто студенти не објављују студенску листу. А то није ни политички обичај јер се листе објављују када се распишу избори. Грађани који су раније на изборима гласали против ове власти, гласали су за различите листе и вероватно највећи број њих никад није прочитао, нити је био сагласан са свим именима на било којој од њих. Али то је облик политичке борбе у којој се увек тежи проналажењу највећег могућег заједничког садржаоца политичких вредности и не можемо бити сагласни са свим људима.
Је ли то једини разлог, по вашем мишљењу, да се листа не објави?
Не видим разлога да буде објављена раније, јер ми не знамо када ће избори бити расписани, а њено објављивање пре времена не би донело никакав политички допринос студенском протесту, а у много чему би умањила његов ефекат. С друге стране, која год имена да се ту нађу – у друштву у којем се Новак Ђоковић назива пропалим тенисером – била би пропуштена кроз најстрашније машине режимске пропаганде. Не видим какав би се друштвени циљ тиме постигао. Треба поћи од несумњивог: најјачи друштвени и политички актер јесу студенти тј. студенски покрет, то је једна чињеница; друга је да би приоритет у овом тренутку морале бити политичке промене у Србији. Без њих нећемо имати промену система, нећемо имати преузимање одговорност за било шта што се догађа нити моћи да зауставимо велику корупционашку хидру. Истовремено, без политичких промена неће бити смиривања ситуације. Наравно, ниједној власти која дође после промена неће бити лако да се избори са свим очекивањима, проблемима и дубоким последицама које је оставио овај режим.
Неопходно је, дакле, направити прве кораке, што јесу промене. Делује да расправа о томе ко је на студентској листи умањује значај тог приоритета промена. Мени није важно ко је на студентској листи већ да се промене десе, а онда ће се отворити простор за политику, за постојеће и неке нове политичке странке, више људи ће ући у политику, постојаће другачији медијски систем, људи ће бити информисани, моћи ће да гласају на основу јасне слике понуђене унутрашње и међународне политике. Ми сада немамо политички живот у Србији и морамо да га обновимо, да обновимо елементарну демократију и платформе критичког мишљења. Ако будемо инсистирали на идеолошким ексклузивностима, ту промену нећемо извојевати, јер да смо могли, то би се већ догодило. Дакле, сад имамо једног снажног актера, и тог актера треба подржати, јер у референдумској атмосфери на потенцијалним изборима Вучић губи.
Осим повратка политичког живота, потребан је и повратак културе. Ова власт тешко да је икада била “на ти” са културом, али последњих месеци ситуација је све гора – мноштво манифестација, фестивала, догађаја је отказано, улагања у културу су минимална, културно наслеђе је под ударом… Шта је неповратно изгубљено?
Направљена је велика штета у различитим областима и део те штете јесте непоправљив. Обично се говори да ће најтеже бити решити економске и политичке последице деловања овог режима, које јесу врло тешке, али мислим да ће друштвене последице бити још теже.
Јер је овај режим успео да уништи моралне основе друштвене егзистенције, увео је у политику, у јавни живот, у друштво “правило” да је све могуће учинити, да је све могуће рећи, да не постоји никаква одговорност и да ако је лични интерес представника власти да се нешто уради, нема те препреке, вредности, аргумента, који ће их у томе спречити. Те последице се осећају и у пољу културе. Чини ми се да одавно српска култура није била под тако фронталним нападом једне власти. Наиме, у садашњем контексту режим је разумео да постоје две заједнице, неједнаке по снази и по утицају, а у којима су готово сви представници њихови противници или неистомишљеници. Једно је академска – велика просвећена заједница која не прихвата овакво стање у друштву, што је разлог због којег се режим на њу устремио, почев од учитеља и наставника, преко професора средњих школа и гимназија до универзитетских професора, и наравно, средњошколаца и студената.
Друга заједница је малобројнија и мање утицајна, али је већински готово искључиво противник или неистомишљеник садашњих власти, то је културна заједница. И због тога је режим посегао за економским санкцијама српској култури. Видимо то по статусу који имају представници независне културне сцене, приватних културних институција, где се државни конкурси или не расписују или, ако се реализују, онда одржавају партијско разумевање почињене и покорне културе. Али казнама су изложене и државне институције културе. У неким ранијим периодима, рецимо у комунизму, власт је смењивала управника позоришта ако је он неком представом нарушио партијску линију, али није уништавала позоришта. Ми имамо нову ситуацију, дакле, затворено је Народно позориште очито на неодређено време, што се никада у мирнодопском периоду није догодило, јер власт не може да угуши побуну глумаца и редитеља. Затим, имамо случајеве да државне манифестације, као што је Стеријино позорје, од својих оснивача не добију средства како би се одржале.
Идеја је да се читави сектори и културе економским мерама односно санкцијама исцрпу и да се склоне са сцене. Цензура је све отворенија. БИТЕФ највероватније неће бити одржан зато што у програму није било прихватљиво име и представа једног страног редитеља. Ипак, уз све то што култура трпи, она одолева том притиску и не повлачи се. Уз креативност која је показала, приврженост критичком мишљењу јесте оно што ће бити најснажнији замајац за српску културу у бољим временима од садашњих.
О издаваштву
Какво је стање кад је реч о издаваштву?
Издаваштво је сад у највећој кризи у последњих 25 година. Та криза има различите елементе.
С једне стране, то је технолошка криза јер све већи број људи прелази са штампаних медија на дигиталне садржаје. Затим, економска криза која је све видљивија у земљи, све је већа неизвесност у којој људи живе, тако да им остаје мање времена и могућности да се посвете књигама. Наравно, у оваквом масовним догађајима који дуго трају, имагинација људи се изместила из њихових свакодневних ритуала, као што је рецимо читање или одлазак у позориште, у јавни живот, тако да и то има своје последице. Затим, као што сам поменуо, држава уводи економске санкције српској култури, а нема никакве подршке која постоји и у веома уређеним, развијеним и тржишно добро постављеним европским земљама. Ове године у Србији нема откупа књига за јавне библиотеке, односно одржан је у једној форми коју је 80-90 одсто издавача бојкотовало због неприхватљивих услова, који су и обликовани тако да их нисмо могли прихватити.
Заправо, откуп књига за библиотеке није био намењен ни књигама, ни библиотекама, ни читаоцима, наравно ни издавачима, већ идеолошким и политичким фантазијама режима. Сајам књига, најважнији појединачни пословни догађај у току једне године за издаваче, прошао је без значајног броја издавача и, што је још много важније, без значајног броја читалаца. Званично је била трећина посетилаца мање него прошле године, али је утисак издавача који су учествовали да је тај број био још много мањи ако се има у виду број продатих књига на Сајму.
Коначно, постоји и значајан пад продаје књига, и то различитих издавача, жанрова, области, вероватно највећи годишњи пад у протекле две и по деценије. А већ се више година смањује број издања на српском језику, што говори о томе да је издаваштво у озбиљној економској кризи, а смањивање броја књига не може бити дугорочно решење.
Које ће последице тога бити, каквих књига ће бити мање?
Када је реч о жанровима који ће бити више на удару, то је сигурно хуманистика. Почетком двехиљадитих постојали су тржишни издавачи који су објављивали само књиге из различних области хуманистике. Данас то више није могуће. Драматичан је пад и књига и тиража из области хуманистике у Србији. Словенија, која је знатно мања земља, има веће тираже од нас. Али Словенија има и веома интелигентну и посвећену, дуги низ година грађену, културну политику, која је од ње створила културни бренд у европским размерама.
Почетком двехиљадитих, годишње је у Србији излазило 10.000-12.000 наслова, што је за земљу ове величине и за овакво тржиште књига превише. После короне, рецимо, имали смо око 5000 наслова годишње. Ове године ме не би изненадило да је тај број мањи од 4000 наслова. И он ни у ком случају није последица рационалног односа према броју издања већ заправо озбиљне културне и кризе у издаваштву.
Извор: Време
