Pre 25 godina, nakon sloma piramidalnih banaka, Albanija se praktično raspala i u zemlji nastao haos koji je trajao od januara do avgusta 1997. Materijalna šteta od polugodišnjih nemira procenjena je na najmanje 200 miliona dolara, ne računajući između 1,2 i 1,5 milijardi nestalih u piramidalnim šemama. U ratu koji je zahvatio zemlju ubijeno je 2.000 ljudi, iz arsenala albanske vojske nestalo je oko 700.000 komada streljačkog naoružanja, oko 1,6 milijardi komada municije, te oko milion mina. Deo tog naoružanja završio je u rukama albanskih pobunjenika na Kosovu, jugu Srbije i u Makedoniji.
Piše: RADE MAROEVIĆ/OKO/RTS
Hiljade ljudi se početkom 1997. načičkalo po netom obnovljenim betonskim tribinama stadiona „Abdurahman Roza Hadžiju“ u Lušnji, osamdesetak kilometara južno od Tirane, kako bi dočekali Marija Kempesa, heroja Argentine i novog trenera lokalnog fudbalskog kluba koji se donedavno zvao FK Traktori. Kempes je u Albaniju došao sa obećanjem da će dobiti ugovor na 350.000 dolara za dve sezone angažmana u FK Lušnji , dok bi njegov brat Ugo, kao kondicioni trener, uzeo 50.000 dolara.
Za Kempesov angažman bio su bili odgovorni Lušnjani otac i sin Džaferi – sin Pelumb, kome je argentinski reprezentativac bio idol iz detinjstva, otkako je u finalu Svetskog prvenstva 1978. dva puta zatresao mrežu Holanđana, i otac Rapuš Džaferi, jedan od najbogatijih Albanaca. Rapuš, „General“, kako su ga zvali zbog vojničke prošlosti, u Lušnji je 1995. osnovao „humanitarnu fondaciju“ pod nazivom „Narodna demokratija – Džaferi“ koja je postala jedna od najvećih piramidalnih štedionica u zemlji. Zahvaljujući njoj Džaferiji su se enormno obogatili i verovali će ovaj finansijski sistem trajati večno. Rapuš i Pelumb maštali su o stručnom štabu FK Lušnje sa Dijegom Maradonom i Danijelom Pasarelom, i timom koji bi predvodili Gabrijel Batistuta i Džej-Džej Okoča, koji bi FK Lušnju lansirali u vrh evropskog fudbala. Ali sem fudbalskih, postojao je još jedan motiv Džaferijevih ambicioznih planova.
Naime, krajem 1996. piramidalna šema u Albaniji je počela da se ljulja, i u novembru je Džaferi ponudio štedišama da im utrostruči novac u roku od tri meseca – sa kamatom na ulog od 35 odsto. To je mnoge Albance navelo da čak prodaju svoje domove da bi investirali u piramidalnu šemu Džaferijeve „fondacije“. Ona se predstavljala stabilnom i pouzdanom, a za imidž uspešnosti Džaferiju je služio mu je i sport. Reklame „Narodne demokratije – Džaferi“ pojavljivale su se na stadionima širom zemlje, čak i na stazama Formule 1. Angažman Marija Kempesa značio je investiciju u prepoznatljivu ličnost koja će dodatno osnažiti poverenje lakovernih štediša.
Ali za braću Kempes fudbalska bajka u Albaniji potrajala je samo tri utakmice. Piramidalna šema u Albaniji je počela da puca, i to upravo u Lušnji. U strahu od finansijskog kolapsa i odliva kapitala, albanska vlada je zamrznula bankovne račune dve od najvećih piramidalnih štedionica, „Džaferi“ i „Populi“, na kojima je bio oko 250 miliona dolara. A onda, 23. januara policija je uhapsila Rapuša i Pelumba Džaferija. Sutradan, masa besnih ljudi je ka ulazu u stadion „Abdulrahman Roza Hadžiju“ vukla netom prebijenog Tritana Šehua, drugog čoveka vladajuće Demokratske stranke Albanije, vičući: „Glava za glavu“. Za njegov život tražili su slobodu za Džaferija.
Braća Kempes su se našli u čudu.
„Bio sam svestan da Albanija ima ozbiljne ekonomske probleme, ali sam mislio da će sve to brzo proći. Odjednom, naša sudbina bila je u Božjim rukama“, pričao je kasnije Mario Kempes. „Neki od navijača su mi govorili da se stanje iz dana u dan pogoršava i da moram da odem. Moj brat Ugo i ja smo otišli iz Albanije poslednjim avionom koji je odleteo za Rim„. U svojoj autobiografiji Matador, objavljenoj 2014, Kempes se prisećao albanske epizode: „Sve je ukazivalo da će u zemlji početi građanski rat, pa smo odlučili da pobegnemo iz Albanije. Ugo i ja smo na aerodromu bacili torbe na pult za čekiranje, terminal je već bio pun naoružanih vojnika i agenata koji su pažljivo pregledali dokumente. Sve je podsećalo je na film Ponoćni ekspres…“
Bio je to kraj albanske avanture legende argentinskog fudbala i istovremeno prvi čin sveopšte tragedije u Albaniji u kojoj je po slomu piramidalnog sistema dve trećine stanovnika zemlje ostalo bez ušteđevine, a u nemirima koji su izbili ubijeno oko 2.000 ljudi. Bez 700.000 dolara, koliko mu je obećano, ostao je i Mario Kempes.
https://www.youtube.com/watch?v=al_q7pz4T6E&feature=emb_imp_woyt
Hapšenje Džaferija u Lušnji bilo je okidač za proteste koji su prerasli u anarhiju i zemlju doveli na ivicu građanskog rata. Možda i preko te granice.
Piramidalna šema
Stvaranje i sunovrat piramidalnih štedionica u Albaniji vuče korene iz čudne kombinacije utopijskog izolacionizma iz vremena Envera Hodže i uvođenja liberalnog kapitalizma, koje su pratili divlja privatizacija i sveopšta korupcija. Albanska politička elita je poslednja koja je ušla u postkomunističke reforme, ali je pokazala najveći entuzijazam za radikalno neoliberalno restruktuiranje. Šok terapija koju su izvela Demokratska partija Albanije, koja je, predvođena Salijem Berišom, pobedila je na prvim višepartijskim izborima 1992, dovela je do brzog raspada lokalne industrije, pada produktivnosti i ogromnog povećanja nezaposlenosti. Privatizacija je bila praćena nekontrolisanom korupcijom, pri čemu su državna preduzeća prodavana sumnjivim vlasnicima po smešnim cenama.
Svetska banka i MMF su Albaniju nazivali alim finansijskim čudom, ali su za Albance to bile godine rastuće nejednakosti. U najsiromašnijoj zemlji Evrope siromaštvo je postalo još veće. Dobar deo porodica za puko preživljavanje oslanjao se na novac koji su im rođaci slali iz inostranstva – oko 500 miliona dolara godišnje.
Tokom „Hodžine generacije“, princip lične imovine u Albaniji nije postojao, pa stanovništvo te zemlje nije imalo ni najmaglovitiju predstavu o investiranju na finansijskim tržištima, a zbog dubokog nepoverenja prema lokalnim bankama, većina Albanaca je novac čuvala u slamaricama. Kombinacija tih uticaja, uz žestoku korupciju vlade Salija Beriše predstavljala je idealno tlo za jedan od najvećih skandala u istoriji finansija.
Albanske Jezde i Dafine
Bez kapitala nema ni kapitalizma, kako to kažu ekonomisti, pa su se u Albaniji od 1993. godine pojavile neformalne kreditne organizacije, koje su preduzetnicima, ali i svima ostalima, pozajmljivali novac uz mesečnu kamatu od desetak odsto. Status ovih zelenaša je 1995. godine pravno regulisan, čime su oni postali i politički uticajni, s obzirom da su kontrolisali čak desetak odsto albanskog BDP-a. Piramidalne štedionice nicale su na svakom koraku. Među 25 velikih najveće su bile „Vefa Holding“, „Sudja“, „Populi“, „Narodna demokratija – Džaferi“, „Đalica“, „Kamberija“, čiji su vlasnici jednim delom bili bivši agenti albanske tajne policije.
Na vrhuncu slave piramidalnih banaka, 1996. godine, jedna od takvih firmi – „Vefa holding“ – bila je sponzor trke Formule 1, a s obzirom na njihovu finansijsku moć, ni vlast, kao ni opozicija, nikada se nisu drznuli da upere prstom u rastući finansijski balon.
Privatne štedionice u Albaniji, kada su se pojavile nudile su građanima između 35 i 100 odsto kamate, što je mase Albanaca navelo da prodaju imanja, stanove i poljoprivredna dobra, stanu u red i polože novac u „banke“. U principu, većina tih organizacija, od samog početka, optuživana je da je prala pare italijanske mafije, ili da je organizovala šverc svakojake robe do SR Jugoslavije, koja je to vreme bili pod sankcijama Ujedinjenih nacija. Iako je od samog početka, kao uostalom u slučajevima „Jugoskandika“ ili „Dafiment banke“ u Srbiji, bilo kristalno jasno da je takva finansijska aktivnost na bilo kakav duži rok neodrživa, Albanci su nagrnuli u štedionice.
Posle izbora 1996. godine, na kojima je Beriša dobio neverovatnih 90 odsto glasova, počeli su problemi sa Amerikancima, pa je i MMF oglasio uzbunu. Serija događaja su Albaniju iz Hodžinog izolacionizma, preko nekontrolisane liberalizacije, uveli u sveopštu anarhiju.
Albanska vlada je januara 1997. konačno pokrenula istrage protiv šefova dve najveće piramidalne štedionice – „Narodne demokratije“ u vlasništvu Džaferija i „Populi“ Baškima Drize, bivšeg agenta tajne policije. I Džaferi i Driza su bili simpatizeri opozicione Socijalističke partije. Rapuš i Pelumb Džaferi su uhapšeni, dok je Driza izbegao hapšenje i kasnije američkim helikopterom pobegao u Južnu Ameriku.
Vlada se nadala da se talas nezadovoljstva prevarenih štediša neće preliti na ulice, a Svetska banka i MMF, koji su svega nekoliko meseci ranije upozoravali na mogućnost raspada finansijskog sistema u Albaniji, pokušali su da, brzom intervencijom, umanje pritisak na vlasti u Tirani. Ali nedovoljno odlučno i prekasno.
Kada se početkom 1997. godine crta konačno podvukla, ispostavilo da su građanima Albanije pokrali oko 1,2 milijarde dolara, te da je bez bilo kakvih sredstava ostalo između 70 i 80 odsto albanskih porodica.
Senka Envera Hodže
Za Envera Hodžu govorilo se da se bavio razvojem juga Albanije, pošto je rođen u Đirokastri, ostavljajući sever u podređenom položaju. Senka Hodžinog viđenja razvoja Albanije ostala je da lebdi i nad zemljom kojom je vladao Sali Beriša, koji je obrnuo uloge, pa se usredsredio na razvoj severa države, posebno Tropoje u kojoj je rođen. Beriša, kao prvi demokratski izabran predsednik Albanije, jeste uklonio komunističku državnu administraciju, ali je zadržao njenu strukturu: osim kozmetičkih promena, na albanskoj političkoj sceni promenila su se samo lica, ali ne i suština sistema. Poput Hodže, i Beriša je u zatvor bacao političke protivnike, a najvatrenije pristalice i familiju gurnuo je na vrh partije i države. Vladajuća Demokratska stranka sve žešće se obrušavala na novinare i političke protivnike, pri čemu je lider opozicione Socijalističke partije Fatos Nano, posle procesa za koji mnogi Albanci smatraju političkim, 1993. završio iza rešetaka zbog korupcije. Država je bila podeljena na opozicioni, prosocijalistički jug i sever naklonjen Demokratama.
Dan nakon protesta u Lušnji povodom hapšenja Rapuša Džaferija, razjarena masa u Valoni napala je policijske specijalce, gađala ih kamenjem, na koncu ih zarobila i skinula im uniforme koje je bacila na lomaču založenu na glavnom gradskom trgu. Preostali policajci, nemoćni da se suprotstave masi, popeli su se na vrhove okolnih kuća i kamenicama gađali građane.
Na desetak hiljada razjarenih demonstranata vlada Salija Beriše je poslala stotinak specijalaca, ali su i oni posle kraćeg obračuna ostali bez uniformi, šlemova, štitova i oružja. Nekolicinu, lica oblivenih krvlju, sa vrhova zgrada spasili su helikopteri. Bolnica u Valoni bila je pretrpana povređenim.
Nedelju dana kasnije demonstranti su zauzeli centar Tirane tražeći da im se uloženi novac vrati. Masa besnih i prevarenih u Tirani je kamenicama gađala policijske stanice, vladine institucije i sedišta političkih stranaka, posle čega je uhapšeno oko 200 ljudi. Demokrate su u parlamentu zatražile od vojske da uspostavi red.
Odluka o slanju vojske na ulice nije preterano pomogla smirivanju situacije, pa je u Lušnji zapaljena većnica, a demonstranti su podigli barikade kako bi sprečili vatrogasce da ugase požar.
Na vest o paljenju većnice u Lušnji, u plamenu su nestale gradske kuće u Beratu i Valoni, a revolt se proširio u još najmanje šest albanskih gradova. Već 26. januara nekoliko hiljada demonstranata pokušalo je da upadne u parlament, a vojska je dan kasnije počela da patrolira ulicama Tirane.
Marširanje albanskom prestonicom pokazalo se kao loša odluka. Istog dana masa demonstranata opkolila je i potom zapalila policijsku stanicu u Peškopeji. Ubijeno je šest policajaca, a demonstranti su, kao i u ostalim gradovima, zapalili većnicu.
Počela je i serija nereda u zatvorima; prvi protest tog tipa u Gavaji ugušen je pošto su čuvari ubili dvojicu zatvorenika.
Opoziciona Socijalistička partija, koja je nezadovoljna rezultatima parlamentarnih i lokalnih izbora bojkotovala skupštinu, pokušala je da stane na čelo protesta, ali bez preteranog uspeha, posebno nakon što je u javnost procureo faksimil čeka na 550.000 dolara, koje im je uoči bankrota uplatila jedna od piramidalnih štedionica.
Haos na jugu
Suočeni sa neminovnim raspadom sistema, Demokrate Salija Beriše počele su da mobilišu pristalice i organizuju kontramitinge, pa se u Tirani okupilo nekoliko hiljada pristalica vladajuće stranke. Beriša je istovremeno optužio Socijaliste da organizuju nerede i obećao da će vlada do 5. februara početi isplatu depozita građanima.
Berišino obećanje nije impresioniralo demonstrante, pa su formirali Demokratski forum, organizaciju smišljenu kako bi artikulisala zahteve prevarenih Albanaca. Odmah su zatražili ostavku Salija Beriše, vanredne izbore i ekspertsku vladu koja bi, nekako, izvukla zemlju iz rastućeg haosa.
Vladajuća stranka dobila je ozbiljan šamar 5. februara, na dan kada su Albanci očekivali početak isplate depozita, jer je bankrot proglasila „Đalica“ iz Valone, jedna od najvećih piramidalnih štedionica. Na ulice ovog grada izašlo je još nekoliko desetina hiljada ljudi. Policija je masu pokušala da zauzda pendrecima i vodenim topovima, a kada to nije dalo rezultate, počeli su da pucaju u demonstrante. Ubijene su dve, a uhapšeno je 50 osoba. Dan kasnije, u Valoni je protestovalo čak 40.000 ljudi.
Vlada je još jednom nespretno reagovala, pa je 8. februara zabranila proteste, iako nije imala više nikakav uticaj na razvoj situacije u albanskim gradovima. Albanija je bila na ivici anarhije. Granični prelazi bili su potpuno pusti jer su pripadnici policije prodavali oružje i bežali, mahom u Grčku. Zapadni mediji su demonstrante počeli da nazivaju pobunjenicima.
Dalji pokušaji vlasti da pohapse osobe koje su smatrale odgovornim za organizaciju protesta, dodatno su raspirivali gnev građana, koji su se 10. februara još jednom okupili u centru Valone i zapalili sedište Demokratske partije. Do večeri, policija u Valoni se jednostavno predala. Demonstranti su ih razoružali i skinuli im uniforme, koje su u centru grada zapalili. Događaji u Valoni su se preneli na ulice Tirane i Đirokastre. Do 12. februara kompletan jug Albanije, kao i nekoliko gradova na severu, u potpunosti su bili van kontrole vlade u Tirani.
Valona 20. februara i zvanično postaje centar bunta, pošto su studenti pokrenuli štrajk glađu, tražeći da se odgovorni za policijsku brutalnost izvedu pred sud, organizuju vanredni izbori, okonča nasilje, te da šef državne televizije podnese ostavku.
Vanredno stanje
Nedelju dana kasnije, grupa pripadnika tajne policije bezuspešno pokušava da izbaci studente iz zdanja univerziteta u Valoni, što izaziva novi talas gneva. Oko 2.000 pobunjenika naoružanih puškama, pištoljima i noževima kreće put lokalnih kancelarija albanske tajne službe ŠIK. Demonstranti bacaju ručne bombe za zabarikadirane agente ŠIK-a posle čega u zgradi izbija požar. Tri agenta su izgorela, dok je trojicu, koji su uspeli da izbegnu smrt u plamenu, odmah zatim linčovala besna masa. U sukobima ginu još tri osobe. Ovim obračunom pobunjenika i agenata tajne policije na ulicama albanskih gradova počinje „desetodnevni građanski rat“. Sledeća meta je kasarna u Valoni. Pošto su se vojnici razbežali pre nego što je masa došla pred kasarnu, pobunjenici razvaljuju ulazna vrata i bez otpora grabe oružje iz skladišta. Pred zgradu univerziteta postavljen je teški mitraljez.
Prvog marta pobunjenici proglašavaju pobedu. Vlasti u Tirani objavljuju da je situacija u Valoni i Sarandi van kontrole, a Sali Beriša šalje ministra policije u Nemačku na pregovore o nabavci opreme za razbijanje demonstracija. Ali i o kreditu kojim bi tu opremu platio.
Nemoćne da ozbiljnije intervenišu u Valoni, vlasti šalju četrdesetak agenata ŠIK-a da zauzdaju proteste u Lušnji. To se pretvara u još jedan debakl, jer su demonstranti razoružali pripadnike tajne policije, skinuli ih do gola i zapalili im vozila. Beriša popušta i na vanrednoj sednici parlamenta smenjuje premijera Aleksandra Maksija, očekujući da bi ovakav potez mogao da utiče na smirivanje situacije, ali sukobi se nastavljaju nesmanjenom žestinom. Vlada, konačno, 2. marta proglašava vanredno stanje na celoj teritoriji zemlje na neodređeno vreme. Pobunjenici odmah zatim spaljuju Berišin letnjikovac u Valoni. Pod pritiskom demonstranata, vojska i policija napuštaju kasarne i stanice i Sarandi, Himari, Delvini i Đirokastri. Demonstracije u Tirani prerastaju u otvoreno nasilje. Usput, opljačkano je i nekoliko banaka. Lopovi su iz državnog trezora u Skadru ukrali 6 miliona dolara; iz albanske državne blagajne u Krabi opljačkano je 340 kilograma zlatnih poluga.
U trenutku dok na ulicama gore policijska vozila, parlament 3. marta potvrđuje novi petogodišnji mandat predsedniku Beriši. Tajna policija odmah zatim upada i spaljuje prostorije prve privatne novine u Albaniji, dnevnika „Koha jone“, a cenzori su poslani da uređuju sadržaj jedine dnevne novine koja izlazi u Tirani.
Odmah po dobijanju novog mandata, Beriša povlači seriju odlučnih poteza – smenjuje načelnika generalštaba smatrajući da nije pokazao dovoljno odlučnosti u suzbijanju pobune, i naređuje jedinicama da opkole Valonu i Sarandu. Tajna policija preuzima kontrolu nad vojskom i naređuje demonstrantima da polože oružje. Pobunjenicima ne pada na pamet da se predaju i raspoređuju snajperiste po krovovima zgrada koje gledaju ka kasarni u Valoni, postavljaju barikade širom grada i miniraju most. U Sarandi se u juriš na policijske stanice i mornaričku bazu uključuju žene i deca, koji iz skladišta odnose gomile pušaka, kalašnjikova i pune vreće municije. Vojska im prepušta kontrolu nad artiljerijom i nekoliko ratnih brodova.
U okolini grada, pobunjenici se spremaju za dolazak oklopnih vozila, ali je vojska odmah prešla na njihovu stranu. U sukobima u gradu stradao je jedan pripadnik tajne policije; molotovljevim koktelom ga spaljuju u automobilu. Jedan „mig-15″ otvara vatru na pobunjenike u Delvini, koji tvrde da je u napadu stradalo nekoliko desetina ljudi. Odmah zatim, raspada se i ratno vazduhoplovstvo: dvojica pilota „migovima“ beže u Italiju, pošto su prethodno odbili da pucaju na građane.
Pljačka vojnih skladišta
U Valoni se formira Veće odbrane, telo koje preuzima vlast do novih izbora. Organizuju se jedinice za sprečavanje pljački, zabranjuje se nošenje maski na ulicama a jutra u gradovima pod kontrolom Veća počinju intoniranjem albanske himne. Ovaj pokret se u nekoliko narednih dana širi u još nekoliko albanskih gradova, ali se nivo nasilja ne smanjuje. Pobunjenici pale policijske stanice, pljačkaju prodavnice i prave barikade.
Nastavlja se pljačka vojnih skladišta. U rukama pobunjenika je dobar deo arsenala albanske armije, uključujući minobacače, topove i protivavionske projektile. Opozicija odbija Berišin predlog za primirje i amnestiju svakom ko položi oružje. Na severu zemlje, uporištu Demokratske partije, vlada lokalnom stanovništvu deli oko pet hiljada komada streljačkog naoružanja. Postavljena je scenografija za nastavak sukoba. Beriša 5. marta objavljuje da su četvorica oficira uhapšena jer nisu odbranili kasarne od pljačkaša, ali već dan kasnije pobunjenici kidnapuju šefa predsednikovih telohranitelja u Tepeleni. Italija, koja je uz Tursku najveći strani investitor u zemlji, evakuiše svoje preostale građane iz Albanije. Uključuje se i Evropska unija, koja poziva Berišu da ne pokreće vojnu intervenciju protiv ustanika. Predsednik ipak šalje trupe u Đirokastru, ali ih pobunjenici presreću na putu. Vojska se predaje bez otpora, njihovo oružje je gotovo momentalno razgrabljeno.
Vlada u Tirani pokušava još jedan udar na pobunjenike, pa u šest helikoptera šalje 65 agenata ŠIK-a u Đirokastru. Samo tri letelice uspevaju da umaknu iz zasede; agenti su se razbežali po okolnim planinama.
I Berišine pristalice se spremaju za konačni obračun. U Kusu i Bajram Curiju na severu zemlje pljačkaju skladišta naoružanja. Kada su pobunjenici stigli do Elbasana, Beriša za borbu protiv njih angažuje pristalice sa severa Albanije i dobrovoljce sa Kosova, a agenti ŠIK-a upadaju u vojna skladišta u Tirani i dele oružje pristalicama Demokratske partije. Pripadnici tajne policije krstare centrom grada ispaljujući rafale u vazduh, pokušavajući da lokalno stanovništvo uvere ko je gazda. Tenkovi i oklopna vozila raspoređeni su ispred najvažnijih objekata u centru grada.
Prelazna vlada
Beriša ipak konačno pristaje na formiranje prelazne vlade i održavanje vanrednih izbora, ali takva odluka nema preterano veliki uticaj na stanje na terenu. Skladišta državnih rezervi hrane, vojna skladišta su opljačkani, armija u raspadu. Pobunjenici na vojnom aerodromu „Kučove“, poznatom i kao „Staljinov grad“, zatiču dvadesetak napuštenih „migova“. Devetog marta formira se Vlada nacionalnog jedinstva, ali ni postavljanje socijaliste Baškima Fina, do tada beznačajnog političara, na njeno čelo. Nova vlada apeluje na odbegle vojnike da pomognu u uspostavljanju reda u mira, a Beriša poziva građane na jedinstvo i pomirenje.
Sukobi se ipak nastavljaju u petnaestak gradova širom Albanije. Strane ambasade naređuju evakuaciju. Ispred američkog poslanstva stražari četa marinaca, a Beriša se sprema da pošalje porodicu u Italiju.
Veliki broj Albanaca pokušava da pobegne iz zemlje. Brodovi pretovareni izbeglicama plove za Italiju. Krajem marta, italijanska fregata „Sibila“ udarila je u brod s izbeglicama i prevrnula ga. Najmanje 65 osoba, uključujući i bebe, stradalo je u sudaru. „Otrantska tragedija“ je u Italiji dovela do ozbiljnih rasprava o količini sile koju države smeju da upotrebe kako bi kontrolisali tok migranata. Usledio je lom na italijanskoj političkoj sceni i paradoksalna situacija u kojoj su desničari Silvija Berluskonija optužili levičare Romana Prodija za nehuman odnos prema izbeglicama.
Operacija Alba
Međunarodna zajednica više ništa ne želi da prepusti slučaju, na na italijansku inicijativu Evropska unija donosi odluku o raspoređivanju mirovnih snaga u Albaniji. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 28. marta usvaja Rezoluciju 1114, kojom zvanično počinje „Operacija Alba“ u sklopu koje oko 7.000 stranih vojnika i oko 2.000 policajaca dolazi u Albaniju da bi uspostavili red. Prvi strani vojnici došli su u Drač 15. aprila. Nedugo zatim stabilizovana je situacija u Tirani, a postepeno i širom države. Najavljen je i ambiciozno zamišljeni program „Hrana za oružje“, kojim bi silno naoružanje pokradeno iz albanskih skladišta bilo sklonjeno sa ulica.
Beriša obećava platu od 400 dolara svima koji se priključe snagama reda i trostruko veće plate policajcima koji se vrate na posao. Ponuda nailazi na ozbiljan odziv. Policija uspostavlja kontrolu nad aerodromom u Tirani. Sudovi i ostale institucije još uvek ne rade, a policija bezuspešno pokušava da pohvata zatvorenike koji su tokom pobune pobegli iz zatvora. Nemiri se polako stišavaju. Ipak, 4. juna, nepoznati napadači bacaju dinamit na Berišu, koji ostaje nepovređen.
Pet dana kasnije održani su parlamentarni izbori na kojima je Socijalistička partija odnela ubedljivu pobedu. Istovremeno sa parlamentarnim izborima, održan je i referendum u budućem uređenju države, na kojem je 65 odsto glasača republiku pretpostavilo monarhiji. Nezadovoljan ishodom glasanja, kandidat za kralja Albanije Leka Zogu organizuje demonstracije u Tirani, tokom kojih je ubijeno pet osoba.
Predsednik Beriša 24. jula ponosi ostavku, socijalista Redžep Mejdani postaje predsednik zemlje, a 11. avgusta mirovne snage napuštaju Albaniju.
Posledice
Albanske vlasti su materijalnu štetu od polugodišnjih nemira procenile na najmanje 200 miliona dolara, ne računajući između 1,2 i 1,5 milijardi nestalih tokom raspada piramidalnog sistema. Albanska ekonomija je bila u potpunosti uništena. Prema različitim procenama, ubijeno je između 1.500 i 2.000 ljudi dok je oko 5.000 ranjeno. Iz arsenala albanske vojske nestalo je oko 700.000 komada streljačkog naoružanja, oko 1,6 milijardi komada municije, te oko milion mina. Deo tog naoružanja završio je u rukama albanskih pobunjenika na Kosovu, jugu Srbije i u Makedoniji.
Raspad države u prvi plan izbacio je veći broj dobro naoružanih bandi, koji su mesecima posle pobune kontrolisali neke od najvećih albanskih gradova, brutalno terorišući lokalno stanovništvo. Možda najpoznatiji slučaj je Zani Čauši iz Valone, koji je na misteriozan način u februaru uspeo da pobegne iz grčkog zatvora u Larisi.
Albanci tvrde da je „vladavina bandi“ bila stravično iskustvo, sa policijskim časom i upozorenjima sa razglasa o zabrani kretanja gradom. U Beratu su pripadnici lokalne bande odrubili glavu jednom od rivala i nosili je po gradu kao trofej. Sa bandama se nisu sukobljavali ni policija pripadnici međunarodne mirovne misije.
Za ekonomski i svaki drugi kolaps Albanije optuživani su razni, ali niko nije osuđen. To je pokrenulo lavinu teorija zavere o stvarnim razlozima koji stoje iza pobune i raspada zemlje 1997. godine
Dve najveće partije, Socijalistička i Demokratska, u godinama koje su sledile razmenjivale su međusobne optužbe. Demokrate sa severa su pobunu nazivale „komunističkom“, dok su Socijalisti sa juga insistirali da je reč o buntu protiv autoritarne vlasti.
Vremenom, sećanja na događaje iz 1997. godine su bledela, a dve najveće partije su se prećutno dogovorile da tu godinu proglase za ukletu, te za prevaru, nasilje i pljačku optuže zaostavštinu komunizma, nedostatak demokratskih institucija, pa čak i kolektivno ludilo koje je zahvatilo ljude koji u tom trenutku nisu imali šta da izgube.
Rapuš Džaferi je 2004. godine umro u zatvoru, a stanovnici Lušnje tvrde da do dana današnjeg nisu doživeli ni približno veličanstven trenutak kao onda kada je u grad stigao Mario Kempes.
