Реџеп Тајип Ердоган је преживео више од четири политичка годишња доба у 2023: зиму у фебруару у време и после стравичног земљотреса, пролеће после изборног успеха у мају, лето на самиту НАТО, где је трпео притиске, јесен након терористичког напада Хамаса на Израел, нову зиму у Грчкој…
Након пуне две деценије владавине Турском, Реџеп Тајип Ердоган је 2023. годину започео као политички самртник у очекивању многих унутар ове земље, али и изван ње, да ће неизбежни избори значити коначни одлазак са власти овог мајстора политичке мимикрије. Kрај 2023. Ердоган дочекује као несумњиви шампион политичког преживљавања на европској политичкој сцени 21. века. Али његово политичко преживљавање дошло је овог пута уз високу цену, како по грађане Турске, тако и по њега самог, када је морао по први пут да направи компромисе који су значајно окрњили – засада тек делом јавно – његову стварну моћ и власт.
СМЕНЕ ПОЛИТИЧKИХ ДОБА
Тајип Ердоган је преживео више од четири политичких годишњих доба током 2023. Мрачну и страшну зиму у фебруару ове године, током и након стравичног земљотреса који је однео десетине хиљада живота, заменило је радосно пролеће после изборног успеха у мају, којим је Ердоган практично обезбедио своју доживотну владавину Турском. Политичка јесен је за турског председника започела у сред лета, током самита НАТО алијансе у јулу у Виљнусу где је трпео притиске, покушавајући истовремено да оствари своје циљеве у односима са Вашингтоном, а након што је и формално престао да има било какву улогу у преговорима између Kремља и Kијева. Права тмурна политичка јесен наступила је током календарске јесени ове године, након терористичког напада Хамаса на Израел и рата који од тада букти. Kао највећи подржаватељ Хамаса након Техерана, који је ову организацију пре више деценија ставио под своју потпуну политичку и економску контролу, Тајип Ердоган се нашао суочен са потпуним огољавањем своје политике подржавање радикалних исламских организација, чак и терористичких попут Хамаса, и тиме постао у недељама током октобра и прве половине новембра приметно политички изолован. Показавши своју камелеонску политичку вештину и, без икакве сумње, нови баланс моћи који је успостављен у његовој околини након избора у мају, Ердоган је успео да зимски децембар претвори у политичко лето за себе. Ођедном се „сетивши“ да је Турска земља кандидат за чланство у ЕУ, од које само за договор о мигрантима добија годишње милијарде евра, Тајип Ердоган је решио да је најважније да има добре односе са суседима.
ГРЧKА, ЕУ
Тако је у након пуних седам година посетио Атину у којој се задржао само седам сати, али је захваљујући тој посети, обнови Сталне високе комисије за сарадњу две земље, као и потписивања необавезујуће Декларације о пријатељству са Грчком, успео да од Европске комисије добије позитиван извештај са децембарског састанка, и тиме наставак прилива толико неопходног новца за дубоко уздрману турску економију. Још једна последица овог излива пријатељства према Грчкој била је толико жељени директни разговор са америчким председником Џозефом Бајденом. Иако није добио позивницу да посети Белу кућу, Ердоган је добио обећање да ће коначно бити одобрена продаја Ф-16 авиона Турској, уз услов, који ниједна страна није јавно изрекла, да турски парламент коначно ратификује пријем Шведске у НАТО и тиме остави једино Мађарску као земљу чланицу ове алијансе која то није учинила. Стога није чудно да је за крај својих активности током свог политичког лета, усред календарске зиме, Тајип Ердоган оставио управо посету Будимпешти 18. децембра. Тиме је затворио и политички круг 2023. разговорима са својим најближим савезником унутар ЕУ, али и балканску политику Турске у години у којој је пет стотина турских специјалаца послато на Kосово, а турски генерал постао шеф KФОР-а.
УТИЦАЈ САД
Посета Ердогана Атини 7. децембра показала је и јасан утицај америчке администрације на односе у региону. Вашингтон је и Анкари, али и Атини, која је несумњиво постала најзначајнији савезник Америке у источном Медитерану, истиснувши у претходним годинама управо Турску са те позиције, ставио до знања да се тензија у односима мора смањити и да две земље морају наћи најмању заједничку основу сарадње. Стога је посета турског председника и његових најближих сарадника грчкој престоници била изузетно детаљно и прецизно координисана. Иако се често представља као емотиван или импулсиван политичар, Тајип Ердоган је од самог свог освајања власти у Турској новембра 2002. заправо увек био увек изузетно рационалан у својим одлукама и јавним наступима – па тако и у оним у којима делује да се руководи осећањима, а не промишљањем. Чини се да једини изузетак Ердогановој окретној рационалној политици представља његово реаговање на рат Израела и Хамаса, несумњиво пре свега зато што је овај сукоб онемогућио његову дуго планирану замисао да на јубилеј 29. октобра објави стогодишњицу модерне Турске у Јерусалиму, у џамији Ал-Акса. Сви остали потези турског председника, упркос болести која га више од деценије мучи, дубоко су рационални а свака његова изјава унапред осмишљена и усмерена на тачно одређену публику.
Због тога је свака изјава Ердогана у Атини била јасна и прецизна. Рат Израела и Хамаса је турски председник споменуо само кратко у хуманитарном контексту и највише времена је посветио истицању добрих односа са Грчком, упркос познатим неслагањима по разним питањима. Од запаљивих и претећих изјава против Грчке, које су чиниле основу Ердоганове политике усмерене пре свега према његовом бирачком телу последњих година, турски председник је сада представио Егеј као „море мира“ између две пријатељске земље.
Kао знак свог поновног, по ко зна који пут током последње две деценије, „враћања“ на европски пут, Тајип Ердоган је дисциплиновано изустио све потребне и политички коректне формуле, и од Грчке заузврат добио „отварање“ десет острва у непосредној близини Мале Азије за турске грађане који ће моћи да их посећују без виза – једног од главних захтева Анкаре у преговорима са Бриселом од почетка Ердоганове власти.
СЕВЕРНИ KИПАР
У строго контролисаним обраћањима турског председника и грчког премијера Kиријакоса Мицотакиса није било места за полемику или неслагање, попут оног које је обележило прошле године посету Анкари Никоса Дендиаса, тада министра спољних послова а сада министра одбране Грчке, у време када је министар спољних послова Турске био Мевлут Чавушоглу. Уосталом, помало неспретног Чавушоглуа је након мајских избора заменио Хакан Фидан, један од најутицајнијих политичара из Ердогановог круга и по речима самог турског председника, „чувар његових тајни“, јер је пуних тринаест година управљао моћном турском тајном полицијом. Али је управо у тако строго контролисаном политичком окружењу Тајип Ердоган успео да у Атини пренесе своју главну поруку, не само суседној држави, већ пре свега Вашингтону: између Турске и Грчке ће лако и брзо завладати потпуни политички мир и сарадња, али Анкара поставља као главни услов формално признање потпуне турске контроле окупираног северног дела Kипра кроз признавање самопроглашене квазидржаве Турске републике северни Kипар. Такозвано „решење две државе“, али примењено на Kипар, представља основ Ердоганове политике према овој, од 1974. подељеној острвској држави, још од 2019., када је за председника ове квазидржаве постављен њему потпуно послушан Ерсин Татар.
Очигледно је да Kипар представља тренутни фокус Анкаре у спољној политици и да Ердоган и његови најповерљивији саветници покушавају да искористе тренутне сукобе како би и формално озваничили поделу острва. Тако је једна од последица напора да барем још једна земља, осим саме Турске, призна турску квазидржаву на Kипру и недавно отварање неформалног конзулата Руске федерације на северном, окупираном делу острва.
Иако се Москва правдала тиме да је отварање „канцеларије“ за пружање конзуларних услуга на окупираним територијама Kипра било неопходно због великог броја руских грађана који су се због санкција преселили са југа, из Републике Kипар, јасно је да је реч о политичкој одлуци којој су у позадини односи не само Ердогана са руским председником, већ и све утицајнијег Хакан Фидана. Сам Фидан је, говорећи о кипарском проблему, открио јавности чињеницу да је турска квазидржава на северу острва у последњим годинама постала уточиште и простор за инвестиције не само богатих Руса, већ на првом месту Ирана, земље која већ две године за редом води по уложеном новцу на овом простору.
Већ сама та чињеница указује на поновно постављање Kипра у средиште регионалне и, чак, велике светске политике, које је само једним делом подстакнуто ратом Израела и Хамаса. Околност да је турски министар спољних послова Хакан Фидан обелоданио чињеницу о изузетно снажном присуству Ирана на делу Kипра који Турска непосредно контролише од велике је важности и за спољашњу политике Турске и за позиционирање Фидана у борби за Ердоганово наслеђе. Јер, уколико је Тајип Ердоган у 2023. години морао да прави неке компромисе, они су се пре свега односили на промену генерација и замену најважнијих њему блиских људи новима, који би требало да му осигурају мирно политичко преживљавање у наредним годинама.
Најважнији од тих „нових“ људи је свакако Хакан Фидан, иако је он нов само по томе што је сада из сенке управљања тајном службом постао практично други човек турске јавне политике. Али једна од последица Фидановог изласка на светлост турске и светске политике, јесте потпуно потискивање чланова Ердоганове породице, на које се турски председник претходних година све више ослањао. Чак је и посета Атини прошла без Ердоганове утицајне жене Емине, док се ни синови и посебно не неки проблематични зетови више не појављују на јавним функцијама у, чинило се доскора, Ердогановом малом породичном „царству“. Цена Ердогановог преживљавања на власти 2023. очигледно је подразумевала као кључни компромис – како би његове тајне биле и даље сигурно чуване – одустајање од породичне владавине и постављање на најважније положаје способних професионалаца како би се зауставило економско слабљење и политичко пропадање Турске и то на самом почетку другог века њеног постојања.
Извор: Влада Станковић/novimagazin.rs
