Захваљујући историографији у прилици смо да се на основу докумената, материјалних доказа увјеримо о инжињерингу идентитета, посебице на српском организму. То војевање са вјетрењачама на крају доноси на увид да је најтеже Србину доказати шта значи Србином бити
Прије неки дан је један догађај дигао на ноге мало ирско мјесто Каслтаун у округу Мит (Meath), које је поред своја 133 становника постало боравиште за још 230 миграната, махом из арапских земаља. Избјеглице које су смјештене у локалном хотелу преко ноћи су измјениле демографску структуру становништва, што је дословно све домицилне становнике извело на улицу уз бурно негодовање против ауторитета и владине политике која је Ирску ставила на мапу земаља које су широм отвориле врата за дошљаке из трећих земаља, чак и без провјере било каквих докумената. Након таласа протеста прошлог мјесеца, власти су уврстиле у процедуру неку минималну провјеру дошљака, но то не мјења суштински политику и случај малог Каслтауна само је један у низу усељавања новог комшилука преко ноћи.
Ирска је специфична по питању исељеништва јер је једна од највећих исељеничких нација на свијету. Поред пет милиона становника у старој домовини Републици Ирској и око два милиона у Сјеверној Ирској, дијелу Уједињеног Краљевства, Ираца је у свијету према процјенама и пописима око 60 милиона. Отуд и одређени сентимент према дошљацима, додуше који је по начину показивања више убројив у сигнализирање врлине, него у истинско саосјећање са придошлицама. Реално осјећање итекако узима у обзир чињенице да млади Ирци и даље масовно одлазе из земље у САД, Аустралију, УК, Канаду јер на острву чије се становништво рапидно увећава а изградња нових станова минорна, банкарски услови и цијене некретнина су заједно узевши постали неријешив задатак на путу добијања тзв. моргиџа (куће на кредит) за просјечне младе парове, тренутни број слободних станова за издавање у читавој Ирској је неколико стотина а од укупног броја издатих ППС бројева 2022.( порески идентификациони број грађанина) само је четвртина припала новорођеним Ирцима.
Дакле, сигнали врлине или реално осјећање које је на почетку руске интервенције у Украјини забило шлепер у руску амбасаду у Даблину, скупило за дан милионе еура добровољних прилога за Украјинце, држава која је осигурала хиљаде станова за исте који су своју сигурност и бољу будућност одлучили потражити у Ирској, исто тако омогућила безусловну замјену возачких дозвола за украјинске возаче који то желе, веома повољне полисе осигурања у земљи прескупог осигурања за стране возаче, гдје је прва полиса за ауто средње снаге до неколико хиљада еура.
Расположење Ираца у себи таложи и фрустрацију заборављеног властитог ирског језика који је у службеној употреби, али га обични људи не разумију и не причају, фрустрацију ропства под Енглезима које је трајало неколико вјекова и окончано 1921. независношћу Ирске. Перфидни начини понижавања и израбљивања Ираца, којих је 1849. умрло преко милион од глади – постало је нешто што би реално осјећање радо пројицирало на неког другог, сад кад је Ирска дом стотинама хиљада придошлих, сад кад су Ирци у прилици да и они буду неком Енглези.
Да ли су заиста? Случај Каслтауна, шлепера у руској амбасади, и најновији случај бојкота -(Ирци су из историје познати баш по бојкоту за вријеме енглеске окупације и та метода позната као канселинг старог времена, или изопштење била је усмјерена нарочито према једном енглеском велепосједнику Бојкоту (Boycott) – аматерског свјетског шампионата у боксу, у којем се Ирска придружује Канади, Шведској и САД у неодласку због учешћа боксера из Русије и Бјелорусије.
Ирска је вјерно сљедила упуте за вријеме Ковид диктатуре и била земља са једним од најдужих закључавања на свијету, али и скоро највећим бројем процијепљених. Без пуно питања, Влада на чијем је челу декларисани хомосексуалац Варадкар у свом другом мандату( у тој католичкој и традиционалној Ирској) након Ковида врло се агресивно придружила антируској хистерији иако није чланица НАТО пакта. Враћамо се у мали Каслтаун и свјежим изјавама ирских званичника да се Ирска мора припремити за дупло већи број становника од садашњег, дакле десет милиона.
У међувремену, умножава се незадовољство, сигнали врлине које шаље ирски естаблишмент у свијет почињу да веома нервирају домаће становништво, које као да је себе прецијенило са оним шлепером, касицом прасицом за Укре и стављањем кућа на располагање која нема довољно соба, метафорично, ни за сопствену дјецу. Ајмо се играти глобализма, забранити руском балету наступ, окачити заставе у дугиним бојама, скинути рампе за мигранте није исто што и – “ајмо на пиво“, па макар било и оно ирско, чувено. Увозити културу и цивилизацију неумитно значи направити јој простор на уштрб своје – у рушењу европског идентитета и вриједности увоз живих носиоца туђе културе и цивилизацијских вриједности до сад се показао као најбоља метода . Како је амбијент промјењен може рећи Њемац из Дизелдорфа, Енглез из Бирмингема или Ирац из – Каслтауна.
Глобализам, Бог и Хрвати
За то вријеме на источним границама Европске уније…Кад је хрватски Сабор пред крај прошле године одлучио да се украјински војници не обучавају у Хрватској, на разочарење премијера Пленковића и владајућег ХДЗ –а, могло је то све скупа са свакодневним игроказима Предсједника Зорана Милановића изазвати забуну кад говоримо о једној од најмлађих чланица ЕУ и НАТО пакта. Можда би било за очекивати да се Хрватска свакодневно доказује у својој љубави према “Рајху“ и “Фиреру, јер распоред снага, смјер кретања- напада на свјетској политичкој сцени и нису превише другачији него прије седамдесетак година.
Међутим није тако.И прије него се очекивало, патетичне успоредбе о Донбасу и Крајини, руској и српској “агресији“ уступили су мјесто неком другачијем виђењу, кад су политичке представе “мало лијевог мало десног“ предсједника постале правило и понављани став. Јасно изречене и више пута поновљене изјаве највишег дипломате по чину, предсједника Републике да је рат у Украјини америчко – руски рат, да празнити складишта муниције да би се то исто “стрељиво“ послало у Украјину није државно одговорно јер за набаву те исте муниције у овим условима треба до 18 мјесеци, да се Крим никад неће вратити под окриље Украјине, да је Косово отето, да су чиновници и бирократе ЕУ људи иза којих не стоји изборна воља европских гласача – постају тема за размишљање, иако се ради о политичару који је прошао дуг пут од хрватског комунисте до потомка хрватског усташе, од лијеве до десне крајности. Но, ако резимирамо да су на путу остварења хрватске државности вриједно радили и комунисти и усташе, онда политичка фигура Зорана Милановића и није тако необична.
Нешто друго је ту важно и интересантно. Хрвати су заиста на државу чекали хиљаду година. Ако се сад Новом свјетском поретку жури да брже боље оконча аљкаве пројекте и некакве Швабовске Велике Ресете, зашто би се Хрватима журило? Гдје? Хрватска држава је Хрватима светиња и то глобалистичка експозитура у виду Пленковићеве Владе од своје бирократске лажне важности и надмености не види. А искусни политичар Милановић боље познаје хрватског човјека, а артикулисати мисао из “главе цијела народа“ да се нису већ пар пута добро провели на “источном фронту“ и није тако безвезна прича. И зашто би журили, који то проблем има Хрватска који захтјева “журно ријешење“. Само је један захтијевао хитност, а то је била Република Српска Крајина. Све остало су свјетске трице. А ми, о статистику огријешени Срби у Хрватској, можда би свој интерес могли препознати баш у владавини глобалистичког ХДЗ-а ругајући се том назадном и збуњеном хрватском национализму који лаје а свјетски каравани пролазе. Да ли је карта глобализма та која добија у хрватској партији бришкуле? И на ширем плану? Од пандемије, урушавања САД –а ,па до развлачења Украјине у блату Бесарабије, чини се да глобални брод тоне. Да ли је то видио Милановић? Да ли му се може признати политичка озбиљност ако узима у обзир ставове Рона Десантиса, републиканског јастреба са Флориде, који каже да САД мора прекинути слање новца и наоружања Украјини? На тај начин пратити свјетску политику свакако је нешто што се од једног државника очекује.
Куда жури Ацо Србин
Да ли су свјетска политичка збивања помно пратили српски политичари кад су помоћ упутили кампањи Хилари Клинтон у години кад је она изгубила од Трампа, и, да ли је то уопште било случајно?
Док је млада хрватска држава научила прву лекцију, да, ако хоће да “тисућљетни сан“ постане и за право хиљадугодишња државност, онда мора полако, без журбе у процесима који је се не тичу ,јер Новом поретку се жури, отуд тај притисак да се процеси убрзавају јер очито губи се на свим фронтовима. Истине се разоткривају, све више је освијештених народа, а петродолар све мање вриједи. Колонијални новац као некад рајхмарке. А тако им се осипа и моћ.
Зашто онда жури предсједник Србије Александар Вучић, кад косовска Грачаница има сво вријеме овога свијета – вјечност је испред ње. Зашто он хрли да је стави у “ишчашену вјечност“ – у рокове. Народи и државе показују своју зрелост управо у описаним токовима. А та журба је оно што одаје на чијој страни је режим у Србији. На правој страни историје, на страни свог народа није. Србија једино што има је вријеме. И ако га нема треба га створити. Одуговлачити, јер слом колективног запада је на видику. Режим Александра Вучића жури да отуђи од Србије историјско право на Косово. Он притом у име колективног запада пријети грађанима Србије санкцијама и бомбардовањем. Власт Идиокрације се распознаје у окупираном дијелу свијета. У САД пакао за изврсне је Карин Жан- Пиер, Камала Харис, у Њемачкој Бербок. У Србији то је Ана Брнабић, моронска структура око издајника која служи да се свака здраворазумска иницијатива поклопи.
Захваљујући историографији у прилици смо да се на основу докумената, материјалних доказа увјеримо о инжињерингу идентитета, посебице на српском организму. То војевање са вјетрењачама на крају доноси на увид да је најтеже Србину доказати шта значи Србином бити.
Александар Тутуш
