Погледајте овај ватромет заједништва (00.00 —1.25):
Пише: Оливер Јанковић
Не знам да ли је овоме узрок Хадријанов зид који је у прадавна времена одвојио ове симпатичне сјеверњаке од „остатка свијета“, или су у питању неке генетске и амбијенталне посебности које су поред Лесија и Несија у свијету других живих бића, обликовале овакву посебност људи у Шкотској, али ово је празник за душу и очи.
Игре шкотских фудбалера су одувјек биле оригиналне својом тактиком „Храбро срце“, више него неким нарочитим умијећем. То је „срце“ учинило да Шкотска својевремено буде учесник свих мундијала од 1974. до 1990. (пет узастопних у много мањем „протоку“ учесника него данас) као и три Европска првенства 1992, 1996. и овог посљедњег који се накнадно играло 2021. Симпатични и борбени Шкоти никад нијесу прошли групну фазу нити једног од тих завршница, али (погледајте Википедију) увјек им је недостајао буквално један гол, нека боља гол-разлика…
И тако би то остало у историјским читанкама и музејима фудбала да се ове године нијесу појавили „неки нови“ шкотски фудбалери који у квалификационој групи са Шпанијом, Халандовом, Норвешком, Грузијом и Kипром имају пет побједа из пет утакмица уз гол разлику 17:1! Једини гол дао им је Халанд из пенала у Ослу.
Али, на страну резултати. Они долазе и пролазе. Скрећем пажњу на овај тим, ову публику, ову земљу због њиховог отвореног такмичарског става у ком је буквално „све могуће“. И изгубити и побједити, али увјек до краја, до подљедњег даха, за своју земљу, у овим прелијепим аристократским дресовима и амблемима који, као да су дошли из какве бајке право у реалност 21. вијека.
