Прије 50 година прво су забиљежени на магнетофонској траци а затим у драгоцјеној и поучној књизи сабрани разговори између два велика свјетска писца аргетинског поријекла Хорхе Луис Борхеса и Ернеста Сабата. На једном мјесту коментаришући људска права, политичаре и идентитете Борхес каже :
„Мислим да ниједан политичар не може бити сасвим искрен. Политичар увијек тражи гласаче и говори оно што они очекују да каже. У случају једног политичког говора слушаоци су они који мисле више него говорник. Говорник је једна врста огледала или еха онога што други мисле. Ако није тако пропада“ *
Овим цитатом се јасно и прецизно описује стање у коме се налази Црна Гора, њени политичари и њихови гласачи. Ако се с пажњом посветимо изреченоме схватићемо да нам ништа не долази споља већ да је све обезбијеђено изнутра на релацији политичари-гласачи. Зато су беспредметне приче о малигним утицајима, хибридним ратовима, налозима који се испуњавају на захтјев некога са стране. Промашена су високопатетична позивања на фашизам, антифашизам, клерикализам, секуларизам. Потпуно су депласирана пренемагања и ваћарења а пропо државности, својатања проевропских курсева и остале трице и кучине.
Све што нам се дешава плод је онога што смо у међуодносима сами изградили и чега се држимо свако у својој Црној Гори. Нико нам не шапуће што треба да урадимо. Још мање наређује за кога да гласамо. Изманипулисан је само онај који хоће да буде изманипулисан. Минуло је вријеме када су пропагандистичке магле, радње, пријетње и уцјене биле дјелотворне.
Послије пада вишедеценијске идеологије у којој је држава била само понизна слушкиња владајуће партије попустио је и страх и пратећи механизми казни и прогона. Гласачко тијело се мало по мало тријезнило и почело осјећати што значи слобода одлучивања и изјашњавања. Искористило је ту слободу не баш у пуној мјери али је ипак искористило. Гласачи нијесу много марили што су их због слободе изјашњавања старе гарнитуре власти називале фашистима, клерофашистима, шовинистима, националистима, фундаменталистима.
Људи су мало по мало престали да робују демагогијама и измишљотинама којима су паролашки засипани током дугог низа година. Никакве манипулације нијесу нам дошле са стране. Да су којим случајем и увезене не би могле доћи до изражаја од силних унутрашњих изманипулисаности и дуготрајних лажи којима је презасићено наше политичко тржиште.
Нико не треба да нам каже ни из Вашингтона, ни из Москве, ни из Београда, ни из Пекинга ко се бави шверцом и криминалом у Црној Гори. Нико да нас обавијести ко наручује убиства, ко купује политичаре и државне институције, ко организује медијске хајке и прикрива злочине. Ми смо се сами, без икаквих малигних утицаја, увјерили ко су црногорски еурски милијардери и милонери, колико су дуго на бездушан начин пљачкали и понижавали државу и с којом су суровошћу елиминисали јавно изговорену ријеч. Сада када смо добили конкретне доказе (скај преписке) за њихова непочинства и званичне потврде о организованом криминалу и дерогираној држави развлашћене партије покрећу преварне приче о великој штетности застава по кабинетима, о погубности прослава одређених датума по општинама, о великој шкодљивости куртоазних честитки, исказаних добродошлица, поздрава, лијепих жеља, упућених похвала.
По ауторима и пропагаторима таквих прича нечија срдачна руковања и пристојни разговори било да се догоде у Београду, Истамбулу, Москви, Тирани више дестабилизују Црну Гору него што су је дестабилизовале руке домаћих пљачкаша које су тридесет година биле дубоко завучене у џеп црногорских грађана. Гаји ли неко илузије да такве причице и бајке за малу дјецу могу утицати на гласачко тијело Црне Горе? Гаји! Узалудно их гаји.
Становници односно гласачи у Црној Гори једноставно жуде за оним што ће изрећи и урадити њихов изабрани политичар а сами би то исто и казали и урадили. Гласачи траже од свог политичара да гласно изнесе став који се поклапа с њиховим ставом. Став политичког првака и политичке странке иза које стоје гласачи не може бити ни издаја, ни заблуда, ни предрасуда, ни подметачина. Политичари излазе гласачима у сусрет. Испуњавају њихове жеље. Говоре оно што прија њиховим ушима. Зато се у Црној Гори политичари слабо и ријетко смењују.
Они политичари који се најдуже одржавају захваљујући шупљим паролама о мултикултарном друштву највише атакују на слободу и права појединца. Укупној Црној Гори, независно од партијских опређељења, не иде у корист оно што се у старој Југославији називало братством и јединством а сада се у распарчаној Југославији назива мултикултуралним богаством. Народу су потребне искрености. Нека свако буде оно што му одгој, васпитање, култура, лектира и језик налажу. То је почетни услов за развој мултикуларализма.
Неоправдано и контрапродуктивно је нападати политичке представнике процрногорске, просрпске, пробошњачке, проалабанске, промуслиманске, прохрватске опције. Устремљујући се на њих само се наноси велика штета оној основи из које треба да се гради и развија мултикултурално друштво. Тачно је да су мањебројни народи знали да прибјегну мимикријама. Њихови политички представници покривали су се мултикултуралношћу ради лакшег приступа и опстанка на власти и наравно у циљу задовољавања личних интереса. Ни српски народ није био лишен те особине. На срећу та врста демагошке шароликости која им је обезбеђивала улазак у власт а неоправдано се називала грађанским курсом, већ је прозрена. Такве политичке симбиозе ишчезавају. Политичке мимикрије се све слабије одржавају. У данашњој Црној Гори сасвим се јасно види ко су црногорци, ко су срби, ко су бошњаци, ко су албанци, какве су им тежње и циљеви. На окупу их неће задржати прича о мултикултуралности већ закон, правда и свођење рачуна с досадашњим организованим политичко криминалним структурама које су се енормно обогатиле на рачун свих грађана- пореских обвезника. Нажалост малигни упливи и негативни утицаји тих структура и даље су јаки.
Зато у фокусу свих треба да буде огроман новац који се умјесто у буџет државе деценијама сливао у џепове политичких моћника а не тамо неки облачић прашине који се подиже око изложене заставе у нечијем кабинету, око нечије посјете сусједству или око коришћења симбола и прослава датума из националних историја Балканских народа.
Колико пута треба поновити да на веома прометним раскрсницама узбудљивих догађаја, култура и цивилизација, каква је и наша, национална или државна историја није одијељена од историја и култура наших сусједа. Напротив. Наша историја је историја наших сусједа. Зато не зазиримо од сусједових застава, симбола и националних датума. Дозволимо нашим грађанима да без страха и без оптужби прославе оно што осјећају као своје. Тек тада ћемо моћи с пуно аргумената говорити о достигнућима мултикултуралног друштва.
Ранко Рајковић
*Jorge Luis Borges – Ernesto Sabato DIALOGOS (Emece Editores S. A. 1976.)
