Пише: Гидеон Леви
Прошао је 7. октобар 2023, сутра ће проћи и 7. октобар 2024. Тог дана 2023. је посејано семе катастрофе какву у Израелу никада нисмо искусили. Земља је променила своје лице, зауставила се у том дану и не може да га пусти. Димензија катастрофе може то објаснити, али се не може избећи сумња да тврдоглаво држање само за овај дан, без одмора и предаха, без остављања простора за нешто друго, има и неку посебну сврху. У очима Израелаца 7. октобар оправдава све оно што је држава учинила после тога. Овај датум је сертификат њихове исправности, а ваљање у сопственој катастрофи спречава нас да се бавимо катастрофама које смо изазвали за милионе других људи.
Животи многих Израелаца су заиста прекинути, уништени и потпуно преокренути тог 7. октобра. Довољно је прочитати дирљиве речи Орена Агмона који је изгубио сина Адама („Mosaf Haaretz “, 02.10.2024). Не само што морамо да запамтимо, већ тај ужас није ни могуће заборавити. Али уочи годишњице која пада сутра стиже тренутак да мало попустимо, да отворимо очи и за друге ствари које су се догодиле. Морамо признати, са великим закашњењем, када се говори о „масакру“ да то није само онај од 7. октобра, већ и онај који је уследио за њим, већи и страшнији десетину пута.
Држање Израела за сопствену тугу има дубоке корене, на њима смо одрастали. Нема друштва које толико оплакује своје мртве. Оплакивање је укључено и у медијски садржај и у образовни систем јер то, кажу, уједињује народ. Шездесетих смо певали песму „Дуду“ и оплакивали војника ког нисмо познавали, према упутству које је стизало одозго.1 У Израелу, у односу на његову величину и број жртава, има много више споменика него у било којој другој земљи. Код нас се споменик подиже на сваких осам погинулих, у поређењу са Европом, која је изгубила милионе људи, а споменици су постављени на сваких десет хиљада погинулих.
Свака смрт је губитак, а смрт младог човека још и већи. Није сигурно да је родитељима и пријатељима лакша смрт настала због болести или несреће него због погибије у борби. Дозвољено је претпоставити да жалост оца не би била мања да је млади Адам Агмон умро од анеуризме. Митоманија је та која овакву смрт уздиже изнад осталих. Свима је наметнула националну жалост, а у протеклој години и више од тога. Истовремено је спречила да се на било који начин бавимо тугом других, забранила је чак и њено постојање. Са израелског становишта таква жалост не постоји, а издајица је онај ко тврди супротно.
Невероватно је како се држава апсолутне жалости усуђује да се дрско мршти на постојање жалости других и сматра је нелегитимном. И Руси воле своју децу, певао је Стинг, али реците то Израелцима за Палестинце: они су убеђени да Палестинци не воле своју децу. Већ деценијама пишем о туговању палестинског народа и могу са сигурношћу да кажем: њихова жалост је као и наша. Ожалошћени родитељи су ожалошћени родитељи, али Израелцима није то могуће чак ни рећи, посебно не протекле године, јер су се они утопили у своју жалост и нису спремни да чују ништа друго.
У години огромне туге и жалости то је досегло до сада непознате врхунце. То је година болних и бескрајних прича о отетима, о врхунском херојству, смрти, јунаштву, уз помало кича. Није ми намера да омаловажим индивидуалну и националну тугу. Међутим, када она постане готово једина тема у тако дугом периоду, чини се да је ту да би скренула пажњу са суштине.
Грло ми се стеже док читам племените и дирљиве речи Орена Агмнона. Али ми се ништа мање не стеже грло и када слушам ожалошћене очеве са Западне обале и из Газе.
На крају године жалости требало би завршити седмооктобарску шиву.2 Треба погледати унапред, ка месту куда одавде идемо, иако нико ни не слути које би то место могло бити, уместо што без престанка ламентирамо и тугујемо над херојством Израела.
Извор: Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник
(1) Давид (Дуду) Чиркаски, заповедник Палмаха, погинуо је у рату за независност 1948. Његов пријатељ, композитор Хаим Хефер је њему у част компоновао ту песму.
(2) Седмодневна жалост за умрлим чланом породице.
