Пише: Гидеон Леви
Прекид ватре је када Израелци не гину. Прекидом ватре зовемо и када Израелци не гину, а у Гази има преко 400 мртвих, од којих су многи деца. И када Израел усред примирја сруши 2.500 кућа у Гази, а министар одбране Исраел Кац честита војницима на њиховим акцијама, ми то и даље сматрамо прекидом ватре. Прекид ватре је и када се стотине хиљада Газана, заглибљених у блату, смрзава од хладноће.
Прекид ватре је и када хиљаде тешких болесника умире, јер им Израел ускраћује медицинску помоћ и прилику да потраже помоћ ван кавеза у који смо их затворили. Када вас фина госпођа на вечери за шабат пита да ли у Гази још увек има наших војника, док је пола Појаса окупирано од стране наших војних снага – то је јасан знак да је наступио прекид ватре, барем у свести Израелаца. И док се живот враћа у нормалу уз такмичења у кувању и певању и скандал о цурењу информација немачком Билду, нема сумње да је наступио прекид ватре. Али када припадници Хамаса изађу из својих скровишта и поставе импровизовану експлозивну направу међу рушевинама Газе, онда је то тешко кршење примирја.
Када Израелци не гину, све остало је небитно. И зашто би неко уопште мислио о Гази, ако тамо не гине нико од наших? Када сирене не завијају у Израелу, то је примирје. Чињеница да се наставља са бомбардовањем Газе (без завијања сирена) је небитна. Чак и свет показује знаке умора. Основано је „мировно веће“ које неће помоћи ниједном избеглици из Газе. Када наши не гину враћамо се у рутинску улогу жртава октобарског напада и бескрајно препричавање прича о отетим Израелцима. Не желимо да чујемо ни реч о томе да Газа и даље постоји. Када Израелци не гину Газе нема, а са њом нестаје и палестинско питање.
Када наши не гину све је у реду. Можемо да се вратимо порицању Газе и општем забораву те теме. Када Израелци не гину на Западној обали живот је мед и млеко. Чињеница да је десетине Палестинаца убијено на Западној обали је још мање занимљива од стотина убијених у Гази у истом периоду. Војна команда на Западној обали није чула за прекид ватре у Гази. Све драконске мере уведене на почетку рата у Гази и даље су на снази, ниједна није укинута или ублажена. Зашто се ратни декрети не укидају са завршетком рата? На нашим путевима је подигнуто 900 контролних пунктова и они су ту и после прекида ватре. Од почетка рата сва палестинска насеља су опасана челичним капијама, које наше власти отварају и затварају. И број погрома се не смањује. Али важно је да наши не гину.
Наметнути споразум о прекиду ватре подразумева да је Израелу дозвољено све, док је другој страни забрањено и да дише. Сви таоци су враћени, осим тела једног војника, и одмах је заборављено наше обећање: када се сви отети врате, Израел излази из Газе. Сећа ли се ико тог обећања? Отети су се вратили, а Израел је још увек у Гази, и то заувек.
Прекид ватре је утишао критику Израела. Многе владе су само чекале прилику да нас опет пригрле. Пажња светске јавности се преселила на Венецуелу и Иран. Трамп тако шири даље свој фиктивни мир на Блиском истоку, а Израелци говоре да је рат у Гази био праведнички и да је постигао свој циљ. Сада је то готово. Наши не гину. Све остало је неважно.
Извор: The Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник
