Пише: Оливер Јанковић
Не схватам ове младе који иду на „Маракану“ само да би гледали Левандовског, Олма и оног малог што све дрибла. А кад им поменеш Звездин бламаторски пораз, кажу: па то смо и очекивали, није реално да се надаш побједи против овакве Барселоне.
Ма шта сте, дјецо, очекивали? Није фудбал манекенска писта да гледаш играче противничке екипе како шетају у разним позама по твом терену, него јуначки мегдан гдје игра 11 против 11 људи који тренирају фудбал цио живот. Па ако је неко бољи од неког, тај бољи ће на крају године имати више бодова (5 , 10, 15… небитно) од тебе, или ће те избацити у двомечу, на гол више, на пенале… Али неће долазити на твој терен са најавом да ти нема спаса, а да ти допустиш да ти збиља спаса не буде!
Па то онда није спорт.
Добро, неки су рекли да фудбал одавно није спорт, али ја не пристајем на ту квалификацију. Па ни амерички „дрим тим“ у кошарци више нема загарантоване побједе, а како онда да их у Београду има било који фудбалски тим? И то на који начин? Голови из петерца, из одбитка од стативе, из угуравања лопте у гол… као кад пензионери играју на малом фудбалу.
Не може то тако да се схвата. Оно, може тако бити на терену, али онда се тај тим извижди, бојкотује, пошаље се порука да ти је непријатно. А не да се такво стање узима као „очекивано“ , као да „ништа не боли“. То можда може негдје друго, у неком другом граду и под грбом неких других клубова, али у граду гдје су од домаћих момака дрхтали Гулит, Ван Бастен, Барези, Бутрагењо, Румениге, Роналдо, Фиго и остали великани фудбала, е то тако не треба данас да се толерише.
Коме су овакви порази нешто „реално“ такав нек се бави кладионицом и квотама, а не навијањем и уживањем у љепоти игре
