Piše: Oliver Janković
Ne shvatam ove mlade koji idu na „Marakanu“ samo da bi gledali Levandovskog, Olma i onog malog što sve dribla. A kad im pomeneš Zvezdin blamatorski poraz, kažu: pa to smo i očekivali, nije realno da se nadaš pobjedi protiv ovakve Barselone.
Ma šta ste, djeco, očekivali? Nije fudbal manekenska pista da gledaš igrače protivničke ekipe kako šetaju u raznim pozama po tvom terenu, nego junački megdan gdje igra 11 protiv 11 ljudi koji treniraju fudbal cio život. Pa ako je neko bolji od nekog, taj bolji će na kraju godine imati više bodova (5 , 10, 15… nebitno) od tebe, ili će te izbaciti u dvomeču, na gol više, na penale… Ali neće dolaziti na tvoj teren sa najavom da ti nema spasa, a da ti dopustiš da ti zbilja spasa ne bude!
Pa to onda nije sport.
Dobro, neki su rekli da fudbal odavno nije sport, ali ja ne pristajem na tu kvalifikaciju. Pa ni američki „drim tim“ u košarci više nema zagarantovane pobjede, a kako onda da ih u Beogradu ima bilo koji fudbalski tim? I to na koji način? Golovi iz peterca, iz odbitka od stative, iz uguravanja lopte u gol… kao kad penzioneri igraju na malom fudbalu.
Ne može to tako da se shvata. Ono, može tako biti na terenu, ali onda se taj tim izviždi, bojkotuje, pošalje se poruka da ti je neprijatno. A ne da se takvo stanje uzima kao „očekivano“ , kao da „ništa ne boli“. To možda može negdje drugo, u nekom drugom gradu i pod grbom nekih drugih klubova, ali u gradu gdje su od domaćih momaka drhtali Gulit, Van Basten, Barezi, Butragenjo, Rumenige, Ronaldo, Figo i ostali velikani fudbala, e to tako ne treba danas da se toleriše.
Kome su ovakvi porazi nešto „realno“ takav nek se bavi kladionicom i kvotama, a ne navijanjem i uživanjem u ljepoti igre
