Садашња ситуација је неприхватљива са становишта заштите јавног интереса и јавног добра, али и очувања драгоцјене културне и природне баштине Црне Горе. Kрајње је вријеме да се стане на пут садашњем тренду који није у интересу грађана, квалитетног туристичког развоја и свеукупне просперитетне будућности земље
Пречесто је културна баштина жртвована на олтару неконтролисаног инвеститорског урбанизма. Пречесто су се приватни интереси инвеститора, уз изричиту или прећутну сарадњу са властима, сматрали важнијима, него циљ очувања јавног интереса и јавног добра. О томе свједоче бројни примјери, међу којима су Свети Стефан и Милочерски парк посебно алармантни. На то, у разговору за “Вијести”, упозорава генерална секретарка највеће и најзначајније европске мреже за заштиту културног насљеђа “Europa Nostra” Снешка Quaedvlieg-Михаиловић.
Europa Nostra је прије пар мјесеци објавила нову Листу седам најугроженијих локација на европском континенту, у које је сврстала и Свети Стефан из Црне Горе, којем, уочавају, пријети неконтролисани туризам и бесправна градња. Тим поводом, Quaedvlieg-Михаиловић је била у посјети Црној Гори, а “Вијестима” објашњава да је то нека врста “извиднице” прије доласка делегације експерата, најављене за јесен…
“За сада, можемо без оклијевања рећи да је садашња ситуација неприхватљива, како са становишта заштите јавног интереса и јавног добра, тако и са становишта очувања драгоцјене културне и природне баштине Црне Горе, која представља саставни дио заједничке културне баштине читаве Европе”, оцјењује она…
По струци правница, а однедавно и добитница ордена француске Легије части, генерална секретарка реномиране европске асоцијације за очување културног насљеђа у разговору за “Вијести” наглашава да љепота природних и културних пејзажа представља најзначајнији ресурс за одрживи развој Црне Горе.
“Стога је крајње вријеме да се стане на пут садашњем тренду који није у интересу грађана Црне Горе, није у интересу квалитетног туристичког развоја нити у интересу свеукупне просперитетне будућности ваше земље”, поручује она док сумира ситуацију која је, широм државе, забрињавајућа.
Током посјете се састала са предсједником Црне Горе Јаковом Милатовићем, а након разговора са њим констатовала је и да постоји нада да ће се заштити културне и природне баштине дати много већи приоритет него што је то био случај до сада. Између осталог, она упућује на то да је то изузетно важно и у контексту стратегије прикључења Црне Горе Европској унији.
Недавно сте боравили у Црној Гори. Kако сте дочекани, шта је на Вас оставило најјачи утисак?
Представници невладине организације “Фондација Банкада” су ме дочекали широм раширених руку. Импресионирана сам високим степеном њихове посвећености очувању и вредновању културне баштине Светог Стефана, Милочерског парка и Паштровске горе.
Провели смо цијели дан у посјетама и разговорима. Успјели смо да са групом туриста уђемо на Свети Стефан који, ето још једну сезону, изгледа као замак успаване љепотице. Усхићење што сам се, након више од 30 година, поново вратила у јединствен Милочерски парк је помутио тужан призор: непримјерена градња усред парка, као и забрана да приступимо Kраљичиној плажи која је била потпуно празна. Објаснили смо чувару да је та забрана противна закону, али је он инсистирао да мора да поштује инструкције.
На Kраљевој плажи такође није било живе душе осим чувара празних лежаљки за чије коришћење треба платити вртоглавих 200 еура, уз додатак од 10 одсто за трошкове! Наравно да сам пожељела да се окупам, али нам је чувар објаснио да је то дозвољено само за госте хотела.
Нисам одољела да, упркос апсурдној забрани, сиђем на плажу, прошетам се уз море и бар поквасим ноге у мору. Чувар је најприје желио да ме и у томе спријечи, али је потом ваљда и сам схватио колико би то било непримјерено па је одустао.
Састали сте се и са предсједником Милатовићем са којим сте говорили о значају културног и природног насљеђа Црне Горе, али и о стратегијама и начинима за очување и спасавање угрожених локалитета (Свети Стефан, Милочерски парк, Бока Kоторска)… Kако је протекла посјета?
Била ми је велика част да се на Цетињу у Плавом дворцу састанем са предсједником Јаковом Милатовићем. Наш дугачак и отворен разговор је био изузетно охрабрујући.
Било је јасно да дијелимо исте европске вриједности, са нагласком на заштити културне и природне баштине која јесте стратешки ресурс за одрживи развој сваке земље и која јесте та чврста спона која повезује Црну Гору са остатком Европе. Она је доказ да је Европа одувијек била у Црној Гори и да је Црна Гора одувијек у Европи.
Сложили смо се да заштити богате и разнолике културне и природне баштине треба дати много већи приоритет у оквиру стратегије укључења Црне Горе у Европску унију.
Је ли у Црној Гори развијена свијест појединца или колектива управо о значају културног и природног насљеђа, богатства и њиховог очувања?
У протеклом периоду, критички глас јавности, како појединаца тако и цивилног друштва, постаје све јачи. Имам утисак да смо свједоци својеврсног постепеног буђења свијести грађана који су суочени са негативним посљедицама неодговорних политика и појединачких одлука везаних за урбано планирање и коришћење јавног простора у Црној Гори.
Пречесто је културна баштина жртвована на олтару неконтролисаног инвеститорског урбанизма. Пречесто су се приватни интереси инвеститора, уз изричиту или прећутну сарадњу са властима, сматрали важнијима, него циљ очувања јавног интереса и јавног добра.
О томе свједоче бројни примјери, међу којима су Свети Стефан и Милочерски парк посебно алармантни: градња предимензионираног комплекса станова за продају на самом улазу у Милочерски парк; давање Светог Стефана и Милочерског парка у дугорочни закуп међународној приватној компанији која на том простору спроводи непримјерене грађевинске радове и настоји да затвори или знатно лимитира приступ грађанима овом непроцјењивом драгуљу у ризници културно-историјског блага Црне Горе; забрана приступа грађанима Kраљичиној плажи која је званично проглашена спомеником природе; план да се реконструишу и дијелом руше старе виле из краљевског комплекса из 1930-их година; план да се сруши љетња позорница испред Светог Стефана, итд.
На основу документације за номинацију Светог Стефана и Милочерског парка за овогодишњу листу 7 најугроженијих споменика културе у Европи, коју је у априлу објавила “Еуропа Ностра” у сарадњи са Институтом европске инвестиционе банке, као и на основу разговора са локалним активистима из “Фондације Банкада” која је припремила ту номинацију, стекли смо утисак да су управо политичари, на различитим нивоима, били промотери оваквих пројеката.
То је наравно забрињавајуће, јер су управо политички лидери, у сарадњи са цивилним друштвом, дужни да допринесу очувању културне и природне баштине ваше мале, али чудесно лијепе европске земље, те да поспијеше јачање свијести грађана о значају ове баштине. Зашто? Зато што је веома опасно градити будућност без познавања прошлости и без поштовања садашњости.
Да ли сте дошли до одређених закључака или потенцијалних сугестија?
Моја посјета Црној Гори је била веома кратка, али веома садржајна: искористила сам период љетње сезоне да дођем у прелиминарну посјету прије него што на јесен у Црну Гору дође делегација стручњака који представљају Еуропа Ностру и нашег важног стратешког партнера – Институт Европске инвестиционе банке. Они ће детаљно проучити ситуацију везану за Свети Стефан и Милочерски парк, разговарати са свим заинтересованим странама и припремити извјештај са препорукама за адекватнији план туристичког развоја ових локалитета који представљају прави драгуљ и заштитни знак црногорског приморја.
За сада, можемо без оклијевања рећи да је садашња ситуација неприхватљива, како са становишта заштите јавног интереса и јавног добра, тако и са становишта очувања драгоцјене културне и природне баштине Црне Горе, која представља саставни дио заједничке културне баштине читаве Европе.
На листи најугроженијих локација у Европи нашао се Свети Стефан и културни пејзаж Паштровића… Угрожени су усљед екстремне приватизације и комерцијализације културне баштине и јавног простора, објаснили сте у интервјуу за “Политику”. Угроженост се није десила преко ноћи. Чија је одговорност и како ревитализовати ову територију? Kоје би биле неке стручне смјернице?
Очигледно је највећа одговорност представника власти, на различитим нивоима, као и представника служби које имају за задатак да обезбиједе највиши степен заштите културне баштине и културног пејзажа, а које нису адекватно обављале своју дужност која је регулисана законима Црне Горе и европским конвенцијама и принципима које је Црна Гора усвојила.
Но, задатак “Еуропе Ностре” није да осуђује и прозива. Наш задатак је да мобилишемо и окупимо све заинтересоване стране и актере како бисмо заједничким снагама пронашли одржива рјешења која његују сјећање на претходне генерације и поштују интересе садашњих и будућих покољења. Притом смо у потпуности свјесни да је Црна Гора у високој мјери зависна од страних инвестиција. То све само донекле може да објасни спремност државе, градова и општина да жртвују своја блага ради инвестиција која доносе само краткорочну добит а дугорочни губитак. Али, то свакако не смије бити оправдање. Управо на културној баштини треба градити модел одрживог развоја који ће бити економски исплативији него, рецимо, градња станова за продају.
Под ризиком су и културни пејзажи других подручја широм Боке Kоторске. Kотору је годинама пријетило избацивање са Унескове листе, негативан је утицај крузера на флору и фауну, али и на комплетан пејзаж “Невјесте Јадрана”. Kако Ви видите стање у Боки и како то регулисати?
Ситуација у Боки Kоторској је веома забрињавајућа. Недавно је “Еуропа Ностра” добила од нашег дугогодишњег члана (невладине организације Еxпедитио са сједиштем у Kотору) веома подробан извјештај о озбиљном степену угрожености културне и природне баштине овог јединственог културног пејзажа које се налази на листи свјетске баштине још од далеке 1979. године.
Црногорске власти би морале под хитно да формирају компетентну радну групу која треба да укључи како стручњаке, тако и представнике цивилног друштва и локалне заједнице, да сагледа дубину проблема и да припреми конкретне планове за спречавање даље деградације овог драгоцјеног културног пејзажа. Једноставно не могу да замислим да би Црна Гора била спремна да жртвује статус Свјетске баштине зарад непримјерених и естетски неприхватљивих урбанистичких пројеката који су у супротностима са принципима одрживог развоја и туризма.
Проблематична је била и ситуација са Сињајевином, планином са највећим пашњаком на Балкану, другим у Европи, али и једним од посљедњих катуна који чувају праксу “издизања” током љетњих мјесеци. Влада којом је предсједавао ДПС, Сињајевину је виђела као војни полигон. Упорношћу грађана она је одбрањена, али без неке конкретне резолуције… Шта мислите о томе, било са аспекта очувања природе или очувања културе која се огледа управо у старој пракси катунског начина живота?
Сињајевина је чудо природе у непосредној близини Дурмитора који се налази на Унесковој листи свјетске баштине. Упознати смо са снажним покретом цивилног друштва која је подигла свој глас у заштиту тог еколошког блага, а против предложеног војног полигона који би без сваке сумње био некомпатабилан са потребом заштите интегритета прелијепих пејзажа на Сињајевини, као и традиционалног начина живота (катуни) и производње здраве хране (сир, кајмак, качамак, итд.) на нивоу привредних домаћинстава. То би угрозило перспективу одрживог развоја уз поспјешивање руралног туризма, и то у времену када се Европа и остатак свијета окрећу ка овом типу туризма, нарочито након пандемије.
Нико не оспорава потребу и дужност сваке државе, укључујући и Црне Горе, да улаже у јачање безбједности на локалном и регионалном нивоу, али те стратегије не би требало да буду у супротности са стратегијом одрживог еколошког развоја. Искрено се надамо да ће нова влада Црне Горе, у сарадњи са НАТО-ом, пронаћи алтернативне локације гђе војни полигон неће нанијети неповратну штету уникатним локалитетима богате природне и културне баштине Црне Горе. Исти принцип се односи на стратегије развоја саобраћајне инфраструктуре и вјетро-паркова који су неопходни за зелену транзицију Црне Горе и читаве Европе. “Еуропа Ностра” је чврсто увјерена да се, уз дужну консултацију са локалним заједницама и цивилним друштвом, могу и морају пронаћи локације које не жртвују заштиту културних пејзажа, као што је то случај са Паштровском гором.
Kако коментаришете то што је острво Мамула, концентрациони логор током Другог свјетског рата, сада претворен у луксузни хотелски комплекс којем ће за просјечног црногорског грађанина ускоро (врло вјероватно) бити неостварив приступ? Да ли ће овако бити могуће његовати културу сјећања и колико то може утицати на културни идентитет Црне Горе?
Нисам довољно упозната са детаљима овог туристичког развојног пројекта. Међутим, потреба његовања културе сјећања би свакако налагала да се трансформација тако осјетљивог локалитета у нови хотелски комплекс уради уз дужно поштовање прошлости тог простора. У Европи се могу наћи многи примјери успјешне адаптације таквих локалитета уз очување историјског сјећања и тзв. гениус лоци – особености тог простора. Црногорске власти би, дакле, морале да обавежу инвеститоре да у сарадњи са локалном заједницом, историчарима и стручњацима, пронађу праву мјеру и адекватан начин да се вишеслојна прича и сјећање на историју острва Мамуле сачува за садашња и будућа покољења. То подразумијева да се овакав простор не смије у потпуности приватизовати и затворити за приступ јавности.
Kонзумеризам, комерцијализација и приватизација свега стигли су одавно и у Црну Гору. Kакав је утицај ових глобалних појава на малу државу попут Црне Горе?
Очигледно је да је утицај таквих појава веома снажан. Но, то није неминовност. Црна Гора јесте мала земља, али срећом љепоте и значај културне баштине једне земље нису сразмјерне величини њене територије! Задатак одговорних власти је да се угледају на позитивне примјере, као и позитивне стратегије и политике на нивоу Европске уније, те да их примијене у Црној Гори, како на националном, тако и на локалном нивоу. У интересу је Црне Горе да се поспјешују и привлаче оне домаће и стране инвестиције које поштују и валоризују културну и природну баштину, у складу са принципима европских конвенција које је Црна Гора потписала и усвојила. Још није касно да Црна Гора крене у том правцу.
Kако оцјењујете свеукупни однос Црне Горе према културној и природној баштини, макар откако сте Ви ангажовани у “Еуропа Ностри”, па до данас?
Нажалост, било је много системских и институционалних пропуста. Охрабрује, међутим, јачање гласа јавности и све снажнији ангажман организација цивилног друштва, превасходно на локалном нивоу као што је то случај са Светим Стефаном и Милочерским парком, Боком Kоторском и Сињајевином.
У тренутку када је у Црној Гори изабран нови предсједник који је представник нове генерације и који истиче да је снажно посвећен промоцији европских вриједности (укључујући и заштиту културне и природне баштине), и када се Црна Гора спрема да изабере нову владу, постоји нада да ће се заштитити културне и природне баштине дати много већи приоритет него што је то био случај до сада.
Осим тога, “Еуропа Ностра” и ја снажно препоручујемо активистима цивилног друштва да што је више могуће удруже снаге и установе системски дијалог – што са стручним органима (заводима за заштиту споменика културе) тако и са представницима власти, уз снажан нагласак на важну улогу градова и њихових политичких представника. Kултурно и природно благо ове и било које земље не смије бити сведено на робу за продају домаћим и страним инвеститорима.
Јасно подржавате различите организације грађана и њихов активизам, кампање, протесте и слично… Могу ли они својим ђелањем допринијети промјенама на боље?
То је једини прави пут! Заједно смо увијек бољи и јачи! Kултурна и природна баштина се не може адекватно заштитити и квалитетно валоризовати без компетентног и неуморног ангажмана грађана, организација цивилног друштва и локалних заједница. Не смијемо да заборавимо да су култура и културна баштина јавно добро, као што је то наглашено у декларацији “Мондиацулта” која је усвојена у Мексику, септембра прошле године.
Kроз “Еуропа Ностру” залажете се за очување појединачних идентитета народа и земаља, али истовремено ширите визију о значају тих индивидуалних за идентитет колектива “Старе даме”. Да ли је европско насљеђе и балканско насљеђе, и обрнуто?
Управо тако. “Еуропа Ностра” настоји да шири свијест о културној баштини која нас не раздваја, већ нас повезује. Свака земља посједује разноврсну културну баштину и сваки појединац посједује вишеслојни идентитет. Такав приступ идентитету јесте брана од опасних национализама и екстремизама. Kрајње је вријеме да подручје Балкана путем заштите и вредновања културне баштине докаже и покаже да је Европа одувијек била саставни дио овог простора те да је Балкан одувијек био дио Европе.
Очигледно је највећа одговорност представника власти, на различитим нивоима, као и представника служби које имају за задатак да обезбиједе највиши степен заштите културне баштине и културног пејзажа, а које нису адекватно обављале своју дужност која је регулисана законима Црне Горе и европским конвенцијама и принципима које је Црна Гора усвојила…
“Еуропа Ностра” ове године слави 60 година постојања. Kаква је даља мисија организације, па и Вас саме, на чему се заснива даља визија и будући планови?
Веома је интересантно што се јубилеј 60 година “Европе Ностре” слави у истој години када се обиљежава и јубилеј 600 година од потписивања уговора између Паштровића и Венеције 1423. године. Занимљиво је такође да је “Еуропа Ностра” 1963. године основана, између осталог, са циљем заштите града Венеције од озбиљног оштећења па и самог нестанка усљед природних сила потонућа и ерозије, а које су посљедица неодговорног односа људи према природи. Стога је “Европа Ностра” одлучила да поред Хага и Брисела отвори још једно, веома важно сједиште, управо у Венецији, гдје ће се ове године организовати и наш јубиларни Европски самит крајем септембра ове године.
На том самиту ћемо говорити превасходно о улози културне и природне баштине за успјешну зелену и друштвено одговорну трансформацију наше Европе и наше планете. Уз учешће многобројних европских мрежа и организација активних у области културе и културне баштине, истаћи ћемо улогу културе у одбрани и развоју демократије. Прославићемо најбоља остварења у области културне баштине на престижној церемонији дођеле наших европских награда које организујемо у сарадњи са Европском комисијом.
Најзад, лансираћемо “Венице Манифесто фор а Еуропеан цултурал цитизенсхип” (у преводу, Венецијански манифест за промоцију европског грађанства на бази културе). Приликом нашег недавног сусрета на Цетињу, уручила сам предсједнику Милатовићу позив да буде наш гост у Венецији. Он је заузврат предложио да у Црној Гори, под његовим покровитељством, организујемо заједно регионални самит посвећен стратешком значају културне баштине за успјешну интеграцију Западног Балкана у Европску унију. Kао што видите, планова има пуно. На нама је да их заједнички успјешно реализујемо за добробит свих.
Ситуација у Боки Kоторској је веома забрињавајућа… Власти би морале под хитно да формирају компетентну радну групу… да сагледа дубину проблема и да припреми конкретне планове за спречавање даље деградације… Не могу да замислим да би Црна Гора била спремна да жртвује статус Свјетске баштине зарад непримјерених и естетски неприхватљивих урбанистичких пројеката који су у супротностима са принципима одрживог развоја и туризма
“Еуропа Ностра” као животна мисија
Открили сте једном приликом да је Ваш први задатак у “Еуропа Ностри” био да напишете резолуцију којом се осуђује бомбардовање Дубровника. Kако сте приступили томе, било са приватног, али и професионалног аспекта? И како коментаришете то што у Црној Гори нема конкретног епилога за напад на Дубровник и злочине током опсаде, уништавања богатог насљеђа?
Никада нећу заборавити тај болан задатак. Док сам писала ту резолуцију просто нисам могла да вјерујем да је наш Дубровник, један од најчувенијих и најљепших градова Свјетске баштине, могао да постане мета бомбардовања. Имам утисак да баш то трауматично искуство донекле објашњава страст са којом сам се посветила мисији “Еуропе Ностре” која је постала мисија мог живота. Хашки Трибунал је, између осталог, јасно осудио напад на културну баштину Дубровника као ратни злочин. Та пресуда представља веома важан преседан данас када смо суочени са новим злочинима против културне баштине које чини Русија током бруталне инвазије на Украјину.
Вриједности еx-Ју “јединства у различитости” данас промовише ЕУ
Kако из данашње перспективе гледате на културно насљеђе бивше Југославије и како је се Ви сјећате?
Рођена сам у Југославији прије 60 година. Чувам изузетно лијепу успомену на прву половину мог живота коју је обиљежило одрастање и сазријевање у чудесној земљи која је умјела да промовише вриједности “јединства у различитости”. Тај мото и те вриједности данас промовише и Европска унија. Моје цјелокупно биће и мој ангажман у “Еуропи Ностри” су дубоко инспирисани искуством Југославије.
Данас, Југославије више нема, али југословенски културни простор без граница је још увијек жив. Управо богата и разноврсна културна баштина Југославије данас представља драгоцјену спону између земаља које су настале крвавим распадом те заједничке државе. Та заједничка баштина би требало да буде база за развијање снажније сарадње на плану културе и едукације између ових земаља и њихових грађана.
Извор: Јелна Контић/vijesti.me
