Piše: Slobodan Bubnjević
Da li se u Srbiji vodi rat generacija? Prema poznatim statistikama o podršci studentima, dvoje od troje penzionera podržava režim, a među radnim stanovništvom od 30 do 65 godina je sasvim suprotno – dvoje od troje podržava studente. To je jedna neobično velika neravnoteža koju režim eksploatiše, a koja se, s obzirom da je Srbija sve starije društvo, ne sme ignorisati
Moramo da razgovaramo o penzionerima. Dok režim iz dana u dan zatvara provalije koje mu se svuda otvaraju čak i tamo gde nema studenata, a kako topli dani dolaze može ih biti samo više, podsetimo se da svaki peti stanovnik Republike Srbije ima više od 65 godina. Kada su 28. decembra prošle godine Studenti u blokadi u saradnji sa mrežom zborova sakupili za samo jedan dan gotovo 400.000 potpisa podrške građana, demonstrirajući moć i svenarodnu podršku koju je retko kada imao bilo koji politički pokret u Srbiji, mnogi svedoci su ukazivali na to kako je veliki broj starijih građana, penzionera, izašlo na štandove i potpisalo se.
Da li je zaista reč o tome da su penzioneri promenili stranu? Ne postoji javno dostupna statistika koja bi to potkrepila. Naprotiv, sve studije o podršci studentima ukazuju na sasvim suprotan zaključak – da su stariji od 65 godina najtvrđi pobornici režima. No, upravo zato je ovo pitanje tako važno. Srbija je, naime, isuviše stara da bi ignorisala stav penzionera. Često ćete, u kakvom otužnom narativu o demografiji budućnosti, čuti kako je to ekonomski, ekološki, bezbednosni izazov. Možda je malo dosadno gledati u tolike brojeve, ali starenje stanovništva očigledno je prvorazredno političko pitanje. I to ne bilo kakvo. Uz neistine, policijsku brutalnost, razaranje pravnog sistema pomilovanjima i bizarnim projektima poput Mrdićevih zakona, uz sav svakodnevni cirkus u krizi u kojoj smo se našli sa nelegitimnom vlašću koja odbija da raspiše izbore, demografija Srbije jedno je od najjačih oružja kojim režim raspolaže.
Povezivanje sa građanima: Studenti u nedelju skupljaju potpise za izbore
Jer gde su dvojica ili trojica sabrani, ma šta reklo Jevanđelje (Matej 18:20), ako su oni slučajno penzioneri, među njima nije Hrist nego Aleksandar Vučić. Naime, ako vidite troje penzionera koji su se slučajno sreli, istraživanja iz 2025. godine nam kažu da bar dvoje bezrezervno podržava nelegitimni režim. Ne možemo se oslanjati previše na istraživanja, ali možemo zapaziti da sva, od CRTE do FPN-a, u najstarijoj populaciji vide podršku režimu koja je uvek stabilna i izuzetno velika – oko 63 odsto. Nema objavljenih analiza koje kažu drugačije.
“Ovo je odlično. Vučić sad stoji mirno i sve mora da radi kako treba”, kaže jedan penzioner, gospodin sa više od 75 godina, dok znatiželjno posmatra štand na kome studenti razgovaraju sa građanima. Međutim, na poziv da priđe, odmahuje. “A ne, ne”, opire se kao da će se na studentskom štandu zaraziti kakvom bolešću. Razgovor otkriva da iako, za razliku od mnogih sledbenika režima, misli kako trenutni pritisak čini da vlast bude efikasnija i poštenija, bezrezervno podržava režim. Neizbežno dolazi pitanje zašto je tako. “Kad studenti pobede, ukinuće penziju”, kaže sasvim ozbiljno. Uzaludno je ubeđivati ga u suprotno. “Oh, znam kako to ide”, kaže, “ako studenti dođu na vlast, reći će ‘ovaj je sve pokrao’. I neće biti za penzije”.
Mada se penzioneri poput njega osećaju zaštićeno, Srbija zapravo nema gerontokratski sistem. Nasuprot tome, većim delom planete trenutno vladaju vršnjaci zabrinutog penzionera. Neki svetski lideri su vrlo stari ljudi – ako pogledate prosečnu starost trenutnih predsednika velikih sila, ona se ne razlikuje bitno od gerijatrije koja je upravljala Sovjetskim Savezom u doba Brežnjeva, spartanskih staraca i venecijanskih polumrtvih duždeva zbog kojih su ove imperije svojevremeno izgubile ekonomsku, tehnološku i životnu inicijativu.
Takvi gerontokratski sistemi inače ne padaju zbog loših ili nepromišljenih odluka, već zbog izostanka bilo kakve odluke kad naiđu krize. No, to svakako nije slučaj sa Srbijom od početka studentskih protesta. Odluke su svakodnevne i ne zna se koja je gora od koje. Istorija je poznavala i ekstremno stare lidere kao što su Mugabe i Buteflika, koje je klika na vlasti održavala u životu gotovo kao zombije samo da ne dođe do promene. No, gerontokratija tog tipa nije na vlasti u Srbiji, ali nije nerazumno zaključiti da se vlada u ime gerijatrije. Ili pak, pomoću nje.
Foto: Vreme
Država staraca
Srbija umire. Broj stanovnika opada od početka devedesetih – uprkos prilivu izbeglih lica iz drugih delova nekadašnje Jugoslavije, smanjio se na 7,5 miliona 2001, da bi pao na 7,2 miliona 2011. godine. Ove godine Srbija se spustila na samo 6,7 miliona stanovnika, otkrivajući svoje sve starije i starije lice. U ovom trenutku, kao u poznatom medijskom poređenju, zbog demografske razlike između živorođenih i umrlih, za godinu dana u Srbiji zaista iščezne jedan grad. Nagoveštaji ove tri decenije duge demografske krize sada se sasvim jasno vide kako u statistici tako i u manjku radne snage, stilu života i vrednostima. Ako ste ranije i mislili da je to nešto što tišti samo desno orijentisane organizacije i sve one “porodične” pokrete, odnosno da to i nije važno za vaš svakodnevni život, varate se. To je političko pitanje. Društva su funkcionalne zajednice koje svojim članovima mogu otežati život i samo zbog toga što upadaju u ovakve statističke spirale.
Ovi sivi podaci zapravo otkrivaju nepovratan proces koji vodi u dalje smanjenje priraštaja. Pošto se manje dece rađa, Srbija postaje sve starije društvo, što nosi obilje ekonomskih problema, kao što je sve veće “prirodno” opterećenje penzionog sistema i manjak vitalne radne snage, ali i političkih i kulturnih izazova. Podaci RZS-a ukazuju na smanjenje učešća stanovništva radnog uzrasta (15–64) u ukupnoj populaciji, sa 67,3 odsto (2002) na 64,4 odsto (2021). U istom intervalu, prosečna starost stanovništva je porasla sa 40,2 na 43,5 godina. Proces demografskog starenja stanovništva znači da je nisko učešće mladih i kontinuirano rastući udeo starih u ukupnom stanovništvu.
Disbalans između najmlađih i najstarijih već je ušao u neugodnu fazu – 2021. godine udeo lica starih 65 i više godina iznosio je 21,3 odsto, a mlađih od 15 godina samo 14,3 odsto. Prema podacima Ujedinjenih nacija, godine 1950. udeo starijih od 65 godina u Srbiji bio je samo 6% populacije, ali sa postupnim produženjem života i starenjem stanovništva do 1971. podigao se na 9%, 1991. godine na 12%, da bi na početku 21. veka stigao do 14% i prvi put postao veći od broja dece do 18 godina. Danas je, po podacima Republičkog zavoda za statistiku, čak 22,3% stanovnika starije od 65 godina, što je oko 1,5 miliona ljudi i u daljem je porastu.
Oruđe vlasti
Nažalost, ima osnova da se misli kako se tu nalazi srce podrške režima koji se, uprkos ogromnom pritisku, desetinama hiljada protesta i najmasovnijim akcijama u novijoj istoriji Srbije, zadržao na vlasti, pa čak ni izbore nije raspisao. Stranka na vlasti nema zvaničnu ideologiju kao i svaki populistički pokret, ali je očigledno svesna gde leži njen ključni ljudski kapital od gotovo milion ljudi. Odavno su to izmerili i pažljivo motre. Prolećno i potom septembarsko istraživanje koje je objavila CRTA potvrdilo je višegodišnje projekcije da su stariji građani Srbije jezgro podrške vladajuće stranke. Nema ničeg čudnog u tome da stariji deo populacije masovno podržava konzervativnu stranku, a da je mlađi deo revolucionarniji.
Foto: Vreme
Međutim, redak je slučaj zaista da u jednom društvu radno stanovništvo ima drastično različit stav od penzionera. Zapravo, sasvim suprotan. I dok dvoje od troje penzionera podržava režim, među ljudima od 30 do 65 godina dvoje od troje podržava studente (vidite okvir – uporedite gotovo identičan, samo suprotan, odnos crvenih i plavih stubaca na grafiku). Ako se ode dalje u demografiju, ova merenja su pokazala da gotovo nema razlike u podršci između urbanih i ruralnih sredina (jedva 5 odsto razlike), dok se neravnoteža vidi u obrazovnim profilima, ali ako se oni ukrste sa obrazovnom raspodelom po godinama, vraćamo se na zaključak da je podela isključivo na – stare i mlade.
Strategija vladajuće stranke je bila da radi na penzionerima već godinama, a sada ih je otvoreno pozvala da budu jezgro podrške. To jezgro je masovno zato što je starost populacije velika, a režim više i ne pokušava da to saopšti kroz medijske finese usmerene ka “bakama i dekama”, nego otvoreno zbija redove najstarijih. Pogledajte štandove koje SNS iznosi na ulice – nude se odlasci u banje, lekarski pregledi preko reda, ogrev i zimnica. Srbija se nalazi u doslovnom ratu generacija. Jedne vrlo masovne koja se tvrdo drži vladajuće stranke. I ostatka, mlađe populacije koja pokušava da se izbori za slobodu.
Zamislimo zato nešto drugo. Ako bi sutra u Srbiji bili izbori na kojima bi naši najstariji sugrađani, iz nekog razloga, svi odustali od glasanja (uključujući onu trećinu koja aktivno protestuje i podržava studente), čisto matematički, protivnici režima, ako su to sada studenti, postali bi ne samo jači (što je slučaj sada), nego doslovno dvostruko jači od režima. Ne bi postojao način da budu pobeđeni na izborima i imali bi apsolutnu vlast i dvotrećinsku većinu u parlamentu. Sada bi se moglo reći, po raznim nalazima, da oko 64% stanovništva želi izbore (taj broj je veći od podrške studentima i obuhvata i deo onih koji podržavaju režim), a tada bi to htelo skoro 100 odsto.
Takav gornji starosni cenzus je, naravno, nemoguć. Ne samo da bi bio neustavan, nego i protivprirodan jer se ne mogu iz odlučivanja i života društva isključiti najiskusniji delovi zajednice. No, politika gotovo svih antirežimskih pokreta u Srbiji se oduvek ponaša kao u ovom misaonom eksperimentu – kao da je reč o delu društva koji ne glasa. Na drugoj strani, režim koji je izgubio bitku za mlade sada se postavio kao da samo ovaj deo društva glasa.
U senci bumera
Neosnovana je pomisao da su penzioneri korumpirani njihovim obećanjima. Uostalom, kao i u svim uzrasnim grupama, postoje i stariji ljudi, jedna manjina koja je ogrezla u korupciji, direktno je uvezana u kombinacije režima i stranačke poslove, najčešće one najbednije, da prisustvuje mitinzima za sitan novac i sendviče. No, apsolutna većina penzionera ne učestvuje u tim prevarnim radnjama, ali misli da je režim bolji izbor za budućnost.
Zašto? Kako uopšte objasniti zašto jedan vođa bez šarma, nezgrapan i neprijatan čovek, koji histerično urla, jede lignje i ljubomoran je na rođenog brata, uživa tako snažne simpatije najiskusnijeg dela populacije? Kako ljudi sa tolikim životnim iskustvom mogu da veruju očiglednim lažima?
Ljudi stariji od 65 su prelazna zona između konzervativnih bumera i generacije Iks. Bili su Titova deca, pioniri, ali su osamdesetih slušali jugoslovenski rok i nosili prve farmerke. Bili su na početku karijera devedesetih godina i okvirno se može reći da nisu tako masovno podržavali ratni režim Slobodana Miloševića kao generacije njihovih roditelja. Neki su bili i aktivni na tadašnjim protestima. Njihove karijere su uništene raspadom Jugoslavije i sankcijama, mnogi su bili i u ratu i potom su trpeli tranzicionu nepravdu. Sada su poslednji vernici Aleksandra Vučića. Na prvi pogled, ništa ih ne predodređuje da to budu.
Povezivanje sa građanima: Studenti u nedelju skupljaju potpise za izbore
Prirodno je očekivati da stariji građani žele stabilnost – dobro sebi, svojoj porodici, svojoj zemlji, a ova generacija iz nekog razloga misli da im to može dati jedan čovek koji govori neistinu svaki dan. Ironija je da upravo njima samima nanosi najviše štete čineći da raspon između zarada koje rastu i penzija postaje sve veći, da je zdravstvo koje je prestrojeno na privatni sektor sve manje dostupno za njih same, da im deca odlaze, da je život preskup i da ih sistem i same kvari, okreće protiv porodica, dece, dovodi u situacije da govore kako studente treba ubijati. I da prestanu da gledaju svog omiljenog tenisera.
Odgovor na pitanje zahteva opsežne sociološke analize i verovatno bi se kretao od anksioznosti do potrebe da ih neko zaštiti. No, odgovor je možda i bez toga sam po sebi očigledan – to je generacija koja čeka na pažnju. Treba se čuvati uopštavanja, ali to je stvar koja možda najbolje karakteriše našu današnju najstariju generaciju. Ako pokušamo da ih smestimo u vrlo grub najširi generacijskih kontekst, vidimo da su njihove dede izgradile Jugoslaviju, njihovi očevi su je u krvi srušili, a deca su počela da u novom veku grade demokratiju, dok sada unuci pokušavaju da je konačno oslobode. A oni? Na njih niko nije obraćao pažnju. Osim njega.
Izvor: Vreme
