Пише: Френк Ђустра
Ако питате просјечног грађанина било које земље да ли њихови лидери треба да започињу ратове, скоро сви би одговорили одлучним „Не.“ Јавност се, уопштено, противи рату, али толерише лидере који приоритет дају концентрацији и насљеђивању моћи и посебним интересима, уместо жељама свог народа.
Овако се налазимо у ситуацији да несмотрено корачамо ка глобалном сукобу који би могао произаћи из регионалних криза које се тренутно одвијају.
Почнимо са Блиским истоком. Израел је, својим нападом у рано суботње јутро, на ивици да увуче САД у регионални рат са Ираном. Планови су били осмишљени прије неколико недеља, и упркос упозорењима САД-а, Израел је наставио с бомбардовањем.
Иако Иран за сада показује уздржаност, америчко руководство изгледа неспособно да спријечи ову ескалацију. Бајденова администрација показала се неефикасном. Не само да није успјела обезбиједити прекид ватре у Гази, већ охрабрује Израел пружајући му војну помоћ против иранске одмазде.
Са своје стране, Израел наставља да провоцира, игноришући молбе САД-а за уздржаношћу, сигуран да ће моћне израелске лобистичке групе осигурати да амерички политичари наставе да им обезбеђују новац, оружје и обавјештајне податке.
Улога Русије и Украјине
Регионални сукоб на Блиском истоку могао би се проширити у већи рат — увлачењем Русије. С обзиром на њено присуство у Сирији, немогуће је тачно предвидети како би Русија могла реаговати на регионални рат у који би се укључиле САД. Оно што знамо је да је Русија упутила озбиљна упозорења Израелу да не напада иранска нуклеарна постројења — што ће сада бити стављено на тест.
Руски став није тешко разумјети. За САД би регионални рат на Блиском истоку значио улазак у рат који води Израел. За Русију, која је изолована на свјетској сцени, тај регион представља кључ за мрежу међусобно повезаних интереса. Русија купује дронове и балистичке ракете од Ирана за употребу у Украјини, а Иран, са своје стране, остаје потенцијални купац руског софистицираног одбрамбеног система.
Затим је ту и рат у Украјини, гдје су стране у глобалном сукобу већ зацртане. Чланице НАТО-а, везане споразумом о међусобној одбрани, подржавају Украјину у њеном рату против Русије. Као одговор, четири земље се удружују као „осовина отпора“ — против, како то назива лидер републиканаца у Сенату, Мич Маконел, нове „осовине зла“: Русије, Кине, Сјеверне Кореје и Ирана. У оквиру свог савеза, Запад наставља да испоручује војну опрему са већим офанзивним могућностима. Украјински предсједник
Володимир Зеленски жели ракете дугог домета које могу нападати дубље унутар руске територије. Руски предсједник Владимир Путин је више пута упозоравао да, ако се пређу одређене „црвене линије“, задржава право да употреби тактичко нуклеарно оружје.
До сада је Запад прешао неколико Путинових „црвених линија“ без посљедица. Питање је: Колико дуго ће обе стране играти руски рулет?
Оба сукоба, и на Блиском истоку и у Украјини, повећавају ризик да САД и НАТО дођу у директан сукоб са Русијом и њеним савезницима — што би значило нови свјетски рат. Ако овај свјетски рат избије на основу рата на Блиском истоку и сукоба у Украјини, нема разлога да се мисли да би се пожар могаограничити.
Афшин Остовар: Како је иранско-израелски рат иступио из сенке
Свако погрешно прорачунато или војно несрећно дешавање у Тајванском мореузу или Јужном кинеском мору могло би покренути директан сукоб између Кине — за разлику од Русије, свјетске силе у успону — и САД. Шири рат у источној Европи или на Блиском истоку могао би, на примјер, пружити Кини прилику да крене у рат због Тајвана. До сада, Кина не показује журбу за инвазијом, прећутно прихватајући америчку политику „стратешке двосмислености“ — гдје САД остаје намјерно нејасна око тога да ли би војно бранила Тајван.
Ако Запад уђе у тотални рат са Русијом или на Блиском истоку, та рачуница би се могла промијенити. Чак и без инвазије Тајвана, Кина ће вјероватно искористити заузетост Запада за све агресивније акције у Јужном кинеском мору, гдје је потенцијал за сукоб велики. Растућа источна сила већ спроводи своју верзију Монроове доктрине. Пркосећи међународном праву, Кина показује своју моћ држећи контролу над пловним путевима који угрожавају сусједне земље као што су Вијетнам, Малезија и Филипини — од којих Филипини имају споразум о заједничкој одбрани са САД.
Историја као уџбеник
Постоје двије апсолутне истине о рату. Када започне, исход је непредвидив. Друго, и важније, ратови увијек ескалирају. Свједоци смо конфликата на три фронта који показују оба ова својства. Историја је моћан учитељ, и вријеме је да у руке поново узмемо неколико историјских књига. Много тога што се данас дешава на геополитичкој шаховској табли има аналогије са догађајима који су се одиграли почетком 20. вијека.
Због ароганције и чисте глупости, односи између три рођака — краља Џорџа V од Британије, кајзера Вилхелма II од Њемачке и цара Николаја II од Русије — погоршали су се због мјешавине личних, политичких и националних фактора. То је на крају допринијело избијању колосалног породичног сукоба који данас познајемо као Први свјетски рат.
Као и данас, неколико кључних фактора поставило је позорницу за Први свјетски рат. Милитаризам и национализам били су у порасту, а трка у наоружању међу великим силама је бјеснила. Европске империје биле су укључене у интензивну конкуренцију за глобалну доминацију и приступ ресурсима, посебно у Африци.
Као и данас, силе су се подијелиле у савезе: Тројни савез између Њемачке, Аустроугарске и Италије (иако се Италија касније повукла) с једне стране, и Тројна Антанта, са Русијом која је опкољена, придруживши се Француској и Великој Британији. У сценарију који данас одјекује, ови савези су требало да обезбиједе међусобну одбрану, али су такође створили опасну ситуацију у којој би сукоб који укључује једног члана могао брзо прерасти у шири рат.
Те су биле империје. Њихови поданици могли су бити изузети од одговорности за своју неспособност да утичу на своје вође, чијој су глупости увијек били подложни. Данас, неки играчи одговарају том опису — али не сви.
На демократском Западу, требало би да имамо глас. Ипак, чини се да су многи од данашњих политичара, уз помоћ мејнстрим медија, равнодушни према жељама својих бирача, те се више повинују донаторима и посебним интересима који фаворизују сукоб.
У овом вртлогу испреплетених глобалних интереса и неодговорног лидерства, наши изгледи могу изгледати застрашујуће. Ипак, они од нас који имају право да врше притисак на своје владе морају наставити да притишћу доносиоце одлука да ово лудило зауставе прије него што буде прекасно.
Френк Ђустра (Frank Giustra) је канадски бизнисмен, филантроп и инвеститор. Најпознатији је као оснивач компаније Lionsgate Entertainment, једне од најуспешнијих независних филмских продукцијских кућа. Ђустра је активан у различитим индустријама, укључујући рударство и финансије, и одиграо је важну улогу у оснивању неколико успешних компанија, посебно у сектору природних ресурса. Осим пословних успеха, Ђустра је такође познат по својој филантропији. Сарађивао је са бившим америчким председником Билом Клинтоном на различитим хуманитарним иницијативама кроз Clinton Giustra Enterprise Partnership, које су усмерене на смањење сиромаштва и подршку економском развоју у сиромашним земљама.
Извор: Intercept
