Већ на “дверима” другог чина постаје очигледно да је у уводном делу Боргли темељно трасирао причу како би ова јетка и ефектна сатира првенствено циљала ту (пара)културу отказивања. Његова поента је без даљег јасна и учинковита, то јесте феномен над којим има и смисла и повода детаљније се замислити
Некада Кајзер Созе, а сада (заправо недавно) Фрањо Туђман. Тако би у десетак речи могао да буде представљен својеврстан лук суноврата осрамоћено-отказаног оскаровца Кевина Спејсија – од Оскаром овенчане креације за тек формално епизодну улогу у Дежурним кривцима, (једином) ремек-делу редитеља Брајана Сингера (такође недавно пребрисаног у Холивуду, али то је нека посве друга и другачија прича), па све до роле у, сва је прилика, рецентнијем кино-ужасу Јакова Седлара, редитељског предузетника и провокатора из нашег комшилука. А у међувреме су стале и десетине других, опет врсних рола, још један Оскар (за Америчку лепоту), те директоровање у надалеко чувеном Олд Вик театру у Лондону. А оно најзнаковитије у скоријем животопису Кевина Спејсија јесте званична дојава да је ослобођен оптужби за сексуално узнемиравање (и ресто), а што је био разлог да га Холивуд откаже (тј. кенселује). Како засад ствари стоје, Спејси крцка некакве глумачке аранжмане по ободу Б продукционе лиге и канда никада неће повратити позиције које је тамо држао до пре само пар лета. Он не глуми у филму који је тема овог приказа (што никако не значи да не био кадар и за то, а та част је припала Николасу Кејџу, глумцу потпуно другачије енергије и експресивности), али оно што их спаја не само у једном пасусу овог приказа јесте одлука скандинавског млађег аутора Кристофера Борглија да за фокални мотив свог првенца на тлу Холивуда, а реч је управо о Сценарију из снова, узме и постави феномен поменуте културе отказивања. Испрва Борглијева намера на том плану није кристално јасна, али негде након првих пола сата овог изразито бизарног филма бива евидентно да је безмало па чарликауфмански заплет ту ипак послужио за поенту која се на првом месту тиче пошасти тог коначног кенселовања, неретко са адресом у непосредном суседству оркестриране моралне панике.
Сценарио из снова, дакле, за темељ нарације има зачкољицу каква би се дала срести у делима Чарлија Кауфмана или чак и Вудија Алена (а о њему као утицају у случају овог филма нешто доцније, пасус или два ниже у овом истом приказу) – универзитетски професор, биолог, крајње генеричког имена Пол Метјуз изненада бива крајње ефемеран епизодоста/ статиста у сновима не само људи (колега, сродника, познаника, студената…) које познаје, и та бизарност брзо поприми јасне обрисе пандемије у националним оквирима, након чега он постаје инстант-звезда и мета оних који би да уновче ту најновију друштвену лудост и помаму. На све то, и сам Метјуз би да уграби што се уграбити може у датом тренутку и околностима – мимо свог академског ухлебљења, он збиља јесте незнатан цивил, неприметна флека, ситан шраф и не много више од тога. То у памет може да зазове и ону изнимнуо илустративну синтагму којом насловни јунак романа Јакоб фон Гунтен Роберта Валзера самог себе опише као “једну фину, лепу, округлу нулу”. Невоља је што се Метјуз суштински не мири са таквим статусом у готово свим сферама свог битисања међу другима, што га чини додатно анксиозним, тензичним, раздражљивим, иритантним, дакле, не претерано шармантним у очима окружења, које, уосталом, ипак мора и жели да се превасходно бави собом самим. Ту наилазимо на први повод за замерку на рачун водећег чиниоца у ауторској екипи филма (Боргли је уједно и једини сценариста овог иначе врло доброг филма) – у том делу, наиме, Кејџ, дефинитивно у доброј глумачкој форми након деценија лутања и драговољног самоисцрпљивања у чак неколико десетина крајње упитних филмова који његовог дара напросто ни приближно нису достојни, глуми у регистру и маниру баш горепомињаног Вудија Алена, укључујући ту ритам говора, што доводи у забуну по питању намере која стоји иза тог конкретног потеза, тим пре јер је Ален дубоко заглибио у опипљиве основе за свој несрећни данашњи статус у Холивуду (недавно је у Француској снимио најновији филм, који ће убрзо и до нас).
Ту стижемо до другог чина ове непорециво забавне и маштовите приче – Метјуз и даље походи снове многих, чак и мимо Америке, али у тим сновима, попут мање избирљивог Фредија Кругера за ново доба, бива све насилнији, агресивнији, погубнији… што га доводи до опште омразе, те оног клизавог и глибног терена по којем имају да се крећу одбачени и проказани, с тим да он ничим стварним није допринео ни свом успону нити потоњем стреловитом паду у немилост дојучерашњих “фанова” и поклоника. Већ на “дверима” другог чина постаје очигледно да је у уводном делу Боргли темељно трасирао причу како би ова јетка и ефектна сатира првенствено циљала ту (пара)културу отказивања. Његова поента је без даљег јасна и учинковита, то јесте феномен над којим има и смисла и повода детаљније се замислити, и Борглију се по том питању нема ама баш ништа пребацити, тим пре јер Кејџ не само инстинктивно прати те крупне а пипаве прелазе из једног значењског сегмента и слоја у други, притом фино гарнирајући нарацију такође успелим комичним ситуацијама које нипошто нису саме себи сврха. Међутим, на истом том месту у очи брзо упада бољка коју је Боргли очитао и у свом претходном филму од пре само пар лета (Syk Pike или Sick Of Myself, како гласи енглески наслов), свом другом филму дугог метра у родно-матичној Норвешкој; чини се да овај аутор (дабоме засад) не зна где и како да стане.
То се у Сценарију из снова догађа у тренутку када прича већ зађе у своју природну завршницу (унутар истински пријатног и економичног укупног трајања од стотинак минута без ођавне шпице); сценариста-редитељ у том тренутку непотребно уводи мотив помодарске апликације и пратеће конкретне направе која омогућава да се брендови и инфлуенсери оглашавају у сновима, наравно, незнатних цивила какав је Кејџов Метјуз и сам на почетку филма био – наиван, суздржан, спутан обзиром и друштвеним конвенцијама, слуђен, притајено бесан, а у бити – беспомоћан, дакле, у оквирима савршене марионете у раљама конзумеризма.
Ту, а посебно је дискутабилно што се то збива баш у делу у коме би онај пословичан конац требало да дело (у)краси, баш ту настаје тематско-мотивско-идејни русвај готово у наративном “дванестерцу”, што последично у извесној, али, на срећу, не замашној мери отупи и оштрицу до те етапе зналачки и поступно брушене оштрице Борглијеве сатире са неспорним поводом. Сценарио из снова, баш као и Sick Of Myself са истим теретом у истом чину, застане на неколико корака до заслужене оцене одличног филма, али то није разлог за покуду и горке сузе – Боргли се показао вештим да дела и у холивудском еснафском систему, студио А24 је поклоницима свог израза независних филмова који успеју да добаце и до главнотоковске публике подарио још један задовољавајући наслов, Кејџ је, након филмова Свиња, Неподношљива тежина блиставог талента и Бучеров прелаз, укњижио још један мање или више и пажње и хвале вредан филм…, а наречена култура отказивања (cancel culture, да забуне не буде) добила је виђенији филм који би да је проблематизује и да провоцира оне који се беспоговорно упорно у тој и таквој цркви моле.
Зоран Јанковић
Извор: Време
