Спсиатељица Агота -Криштоф, ауторка фамозне „Близаначке трологије“ , 2004. објавила је кратку аутобиографску књигу „Неписмена“ из које преносимо три текста.
Након Близаначке трилогије и романа Јуче, Агота Криштоф објавила је 2004. године Неписмену (L’analphabète), кратку мемоарску прозу од једанаест текстова, коју је прошле године код нас објавио новосадски “Нојзац” (превео Бојан Савић Остојић). Ови кратки записи описују ауторкино одрастање у окупираној Мађарској, затим пресељење у Швајцарску, у нову културну средину и што је за Криштоф било нарочито битно – у нови језик. Развој њене каријере био је мукотрпан и спор, захтевао је много упорности, учења и жртвовања. Међутим, та је каријера на крају заслужено овенчана славом и великим наградама, од којих треба свакако истаћи Аустријску државну награду за европску књижевност (2008.) Осим сажетог али живог и сугестивног увида у ауторкину биографију, где нам се открива у којој мери су њен стил писања и интимни доживљај света били прожети, “Неписмена може да нам послужи као сугестија храброг живота једне жене писца, живота чији је лајтмотив одрицање”, како у поговору пише Бојан Савић Остојић.
Почеци
Читам. То је попут болести. Читам све што ми дође под руку, што ми западне за око: новине, уџбенике, плакате, папириће нађене на улици, кухињске рецепте, књиге за децу. Све што је изашло из штампе.
Четири су ми године. Рат само што је почео.
Тада живимо у малом селу које нема ни железничку станицу ни струју, ни текућу воду ни телефон.
Мој отац је једини учитељ у селу. Држи часове свим разредима, од првог до шестог. У истој учионици. Између школе и наше куће налази се само школско двориште, а с прозора учионице види се башта моје мајке. Кад се попнем на највиши прозор у великој соби, видим цео разред и оца пред њим, како пише по црној табли.
Очева учионица мирише на креду, мастило, папир, на спокој, тишину и снег, чак и лети.
Мајчина кухиња мирише на заклане животиње, прокувано месо, на млеко, џем, хлеб, на мокро рубље, упишане пелене, на ускомешаност, буку и летњу врућину, чак и зими.
Кад нам време не дозвољава да се играмо напољу, кад се беба заплаче гласније него иначе, кад брат и ја подигнемо буку или направимо неред у кухињи, мајка нас пошаље код оца, „по казни“.
Излазимо из куће. Брат застаје испред хангара где се одлаже дрво за огрев.
– Ја ћу остати овде да исечем дрва.
– Да. Мајка ће бити задовољна.
Пролазим кроз школско двориште, улазим у велику учионицу и застајем поред врата спуштених очију.
Отац каже:
– Приђи.
Приђем. Дошапнем му:
– Казна… Мајка…
– Ништа више?
Пита ме „ништа више?“ јер мајка понекад пошаље писамце које треба да предам без речи, или пак једну реч коју треба рећи: „лекар“, „хитно“, каткад и само број: 38 или 40. Све то због бебе која стално има дечје болести.
Кажем оцу:
– Не. То је све.
Он ми да сликовницу:
– Седи.
Одлазим на крај учионице, где иза најстаријих увек има празних места.
И тако, као врло мала, несвесно и сасвим случајно, оболевам од неизлечиве болести читања.
Кад одемо у посету мајчиним родитељима, који живе у оближњем граду, у кући у којој има струје и воде, деда ме узме за руку и заједно пођемо у комшилук.
Деда извади новине из великог џепа свог реденгота и каже суседима:
– Гледајте! Слушајте!
А мени:
– Читај.
Ја читам. Течно, без грешке, брзином коју захтевају од мене.
Али дедин понос је изузетак. Болест читања ће ми претежно донети прекоре и презир:
“Она не ради ништа. Само чита.”
“Није ни за шта друго.”
„Нема доконијег посла од читања.“
„Чиста лењост.“
И нарочито: „Ено је, чита, уместо да…”
Уместо да ради шта?
„Има толико кориснијих ствари, зар не?”
И сада, ујутру, кад је кућа празна и кад сви моји суседи оду на посао, донекле осећам грижу савести што седам за кухињски сто и сатима читам новине, уместо да… уместо да средим кућу, оперем судове од претходног дана или одем у куповину, уместо да оперем и испеглам веш, уместо да направим џем или умесим колаче…
А највише од свега: уместо да пишем.
Матерњи језик и непријатељски језици
На почетку беше само један језик. Предмети, ствари, осећања, боје, снови, писма, књиге и новине беху тај језик.
Било ми је незамисливо да може постојати неки други језик, да људско биће може да изговори реч коју не бих могла да разумем.
У мајчиној кухињи, у очевој школи, у цркви ујака Гезе, на улицама, у сеоским кућама, па и у граду где живе баба и деда, сви су говорили исти језик и о неком другом језику никад није било спомена.
Причало се да Цигани, насељени на рубовима села, говоре другачији језик, али ја сам мислила да то није прави језик, да је то неки измишљени језик који они говоре само међу собом, баш као мој брат Јано и ја, када смо имали обичај да говоримо тако да нас мали брат Тила не разуме.
Такође сам мислила да Цигани томе прибегавају зато што су у сеоској кафани њихове чаше обележене, намењене само њима, јер нико у селу није желео да пије из чаше из које је пио Циганин.
Причало се такође да Цигани краду децу. Свакако, крали су све и свашта, али кад смо пролазили поред њихових кућа, саграђених од глине, и када бисмо видели колико се деце игра око тих страћарица, питали смо се зашто би уопште крали другу децу. Уосталом, кад су Цигани долазили у село да продају судове или плетене корпе од трске, говорили су „нормално”, истим језиком као и ми.
Кад сам имала девет година, преселили смо се. Отишли смо у погранични град где је најмање четвртина становништва говорила немачки језик. За нас, Мађаре, то је био непријатељски језик, јер је подсећао на аустријску власт, а то је такође био језик страних војника који су у то време окупирали нашу земљу.
Годину дана касније, земљу су окупирали други страни војници. Руски језик је постао обавезан у школама, а други страни језици били су забрањени.
Нико не зна руски. Професори који су предавали стране језике: немачки, француски, енглески, похађају убрзане часове руског током неколико месеци, али баш и не знају тај језик, нити имају жељу да га предају. Уосталом, ни ученици уопште не желе да га уче.
Ту долази до националне интелектуалне саботаже, до природног пасивног отпора, који није организован, већ спонтан.
С истим недостатком ентузијазма предају се географија, историја и књижевност Совјетског Савеза. Из школа излази генерација незналица.
И тако, у двадесет првој години, по приспећу у Швајцарску, пуким случајем у град у којем се говори француски, суочавам се са језиком који је за мене потпуно непознат. Ту почиње моја борба да савладам тај језик, дуга и жестока борба која ће трајати читавог мог живота.
Говорим француски већ тридесет година, пишем га двадесет, али га још увек не познајем добро. Не говорим га без грешке, а на њему могу да пишем само уз непрекидно коришћење речника.
Зато за мене и француски спада у непријатељске језике. Постоји још један, много важнији разлог: тај језик управо убија мој матерњи.
Како се постаје писац?
Најпре, наравно, треба писати. Онда треба наставити са писањем. Чак и када то никог не занима. Чак и ако имате утисак да никога никад неће занимати. Чак и кад се рукописи нагомилају у фиокама и кад их заборавите док пишете нешто друго.
Кад сам стигла у Швајцарску, моја нада да ћу постати писац била је малтене на нули. Објавила сам, додуше, неколико песама у једном мађарском часопису, али моје шансе, могућности да објавим, ту су се завршавале. Када сам, после дугогодишњих напора, успела да довршим два комада на француском, нисам знала шта ћу с њима, где или коме да их пошаљем.
Мој први комад, под насловом Џон и Џо, приказан је у једном локалу, у кафеу код пијаце у Нешателу. Петком и суботом, после вечере, неколико глумаца аматера организовали су „ка баретске вечери”. Тако почиње моја „каријера” драмског писца. Успех тог комада, који се играо неколико месеци, у то време ме је веома усрећио и охрабрио ме да наставим да пишем.
Две године касније, још један мој комад постављен је у позоришту Тарантула, у Сент-Обену, сеоцету поред Нешатела. Глумци су поново аматери.
Моја „каријера” ту, изгледа, стаје, и мојих десетак рукописа полако жути на полици. На срећу, неко ме саветује да пошаљем текстове на радио, и то је почетак друге „каријере”, радиофонског аутора. Ту се моји текстови већ играју, или боље речено, читају их професионални глумци, а ја заиста примам новац за ауторска права. Између 1978. и 1983. Радио Романске Швајцарске реализује пет мојих комада, а чак сам имала наруждбину поводом године детињства.
Ипак не одустајем од театра. Године 1983. пристајем да радим са позоришном школом Културног центра у Нешателу. Мој рад се састоји у томе да пишем комад по мери петнаестак ученика. Тај посао ми се много допада, присуствујем свим пробама.
Часови почињу углавном разноразним телесним вежбама. Те вежбе ме подсећају на вежбе које сам упражњавала као дете, са братом или другарицом. Вежбе ћутања, непокретности, уздржавања од хране… Почињем да пишем кратке текстове о сећањима на детињство. У почетку не мислим да ће ти кратки текстови постати књига.
Па ипак, две године касније, на мом столу се налази велика свеска која садржи целовиту причу, са почетком и крајем, као прави роман. Треба га још дактилографисати, исправити, дактилографисати још једном, избацити све вишкове, и поправљати и поправљати све док не помислим да се текст неком може представити. Ни тада не знам шта бих с рукописом. Коме да га пошаљем, коме да га дам? Не познајем ниједног издавача, нити икога ко би могао да га познаје. Пада ми на памет издавачка кућа Лаждом, али један пријатељ ми каже: „Треба почети од велике париске тројке.“ Доноси ми адресу три издавачке куће: Галимар, Грасе, Сеј. Правим три копије рукописа, спремам три пакета, пишем три истоветна писма: „Господине директоре…”
Дана кад све то односим на пошту, објављујем својој најстаријој кћери:
– Завршила сам роман.
Она каже:
– Је ли? И мислиш да ће га неко објавити?
Кажем:
– Хоће, сигурно.
У то уопште не сумњам. Убеђена сам, уверена, да је мој роман добар и да ће бити објављен без проблема. Зато сам више изненађена него разочарана када, након четири-пет недеља, Галимар враћа мој рукопис, за њим и Грасе, уз учтиву и безличну одбијеницу. Помишљам да треба да почнем да трагам за адресама других издавача, када једног новембарског поподнева, добијам телефонски позив. С оне стране жице је Жил Шарпантје из издавачке куће Сеј. Каже ми да је прочитао мој рукопис, да годинама није прочитао нешто тако лепо. Каже ми да га је након првог читања прочитао још једном и да жели да га објави. За то је још потребна сагласност неколико особа. Зваће ме за неколико недеља. Зове ме недељу дана касније говорећи: „Спремам уговор за вас”.
Три године касније, шетам се по берлинским улицама са својом преводитељком, Ериком Топховен. Застајемо пред књижарама. У излозима, мој други роман. Код мене у кући, на једној полици, Велика свеска, преведена на осамнаест језика.
У Берлину, увече, организовано је читање. На њега ће доћи људи да ме виде, чују, да ми поставе питања. О књигама, о животу, о мојој каријери писца. Ево одговора на питање: писац постајете ако пишете стрпљиво и упорно, никад не губећи веру у оно што пишете.
Извор: Глиф
