„Згртачи”, људи који у дому гомилају непотребне ствари, често су у детињству доживели тешко сиромаштво или проживели рат, док су неуредни људи као деца били или занемарени или размажени, а родитељи им нису помогли да развију навику одржавања реда и хигијене личног простора.
Некадашња клијенткиња зове телефоном, уплакана, забринута за ментално здравље свог брата који је у касним двадесетим – сумња да је оболео од шизофреније. Разлог је што је брату уступила стан, и када је после годину и по дана први пут дошла у посету, након што је брат више пута одлагао њен долазак, у стану је затекла хаос – тотални неред.
На поду у кухињи преко седамдесет кутија у којима се достављају пице; судопера препуна прљавих судова који месецима нису опрани; десетак пуних великих кеса за ђубре из којих се ширио непријатни мирис; прљави подови; више гомила прљавог рубља разбацаних по подовима просторија; постељина на кревету која није мењана месецима, само су неке од ствари које је описала.
На срећу, није била реч о тешкој душевној болести, већ о синдрому нереда, тачније синдрому неуредног дома (енг. mess house syndrome).
Живот међу смећем
Објашњење за овакав неред у простору у којем неко станује често је веома једноставно. Када млада особа која није стекла навику одржавања реда и хигијене почне да живи самостално, она не уређује простор, не пере, не чисти, не износи смеће из простора. Током времена степен нереда се повећава, тако да за неколико месеци у простору настаје тотални неред.
Типично је да особи овај неред не смета, али је свесна да ће је други због тога осудити, тако да избегава да је неко посети. Овај синдром се односи на простор у којем се живи, тако да сама особа може одржавати личну хигијену и пазити да се лепо облачи, али постоје и они који су неуредни и када је у питању лична хигијена и начин облачења. Поред оних који континуирано живе у тоталном нереду, постоје и они који на сваких неколико месеци крену у једнодневну херојску акцију уређивања простора, да би у међувремену живели у нереду.
Синдром нереда треба разликовати од једног сличног синдрома, а то је синдром скупљача или, тачније, „згртача” (енг. hoarding syndrome). То су људи који у простору у којем живе гомилају непотребне ствари, за које мисле да ће им можда једном затребати. Постоје они који не бацају ствари, које су годинама куповали, а које деценијама гомилају у простору, као и они који у свој простор доносе одбачене ствари других људи за које сматрају да би некада могле бити корисне и да их је „штета” бацити. И у овом случају простор у којем живе постаје потпуно неуредан и личи на неки магацин или отпад.
Док су „згртачи” особе које су често у детињству доживеле тешко сиромаштво, немаштину или проживеле неки рат, „неуредни” су као деца били или занемарени или размажени. У оба случаја „неуреднима” њихови родитељи нису помогли да развију навику одржавања реда и хигијене личног простора.
Развијање дететових навика, укључујући навику одржавања личне хигијене и реда, веома је важан део родитељске улоге. Овај део васпитања нужно иде кроз конфликт родитељове и дететове воље. Свако мало дете жели да ради оно што је пријатно, а не жели да ради оно што је непријатно (принцип пријатности). Родитељево „Мораш!” учи га да постоје корисне непријатности, што се своди на рад. Све док дете не развије навику, оно ће се противити задатку и обавези или је одлагати на што дужи период. Када је родитељ упоран и дете коначно прихвати да мора да нешто ради, престаје дететов отпор према обавези и настаје навика. Према томе, инсистирање родитеља да дете поспреми играчке након игре, да спреми кревет након устајања, да као одраслије даје допринос у уређењу стана и слично, доприноси развијању навике уређивања. Као што је могуће да родитељи „штеде” дете активности уређивања, тако је могуће и да претерују у другом правцу и да захтевају претерани степен уређености. Оно дете којем је неко други уређивао простор, било мама, било кућна помоћница, неће развити ову навику. Неће је развити ни оно дете које је живело у неуређеном простору и од кога такође нико није захтевао да га уређује.
Правило за живот
У овом контексту треба схватити једно од „правила за живот” психолога Џордана Питерсона „ратницима за социјалну правду”: Прво уреди своју собу, па тек онда крени да се бориш за бољи свет.
За крај да напоменемо да је наша социјална служба недавно одузела троје деце мајци која је највероватније патила од екстремног синдрома кућног нереда.
Шта је било с братом? Променио се након што су му помогли да среди стан, а затим једном седмично долазили у контроле.
Зоран Миливојевић
Извор: Политика Магазин
