„Zgrtači”, ljudi koji u domu gomilaju nepotrebne stvari, često su u detinjstvu doživeli teško siromaštvo ili proživeli rat, dok su neuredni ljudi kao deca bili ili zanemareni ili razmaženi, a roditelji im nisu pomogli da razviju naviku održavanja reda i higijene ličnog prostora.
Nekadašnja klijentkinja zove telefonom, uplakana, zabrinuta za mentalno zdravlje svog brata koji je u kasnim dvadesetim – sumnja da je oboleo od šizofrenije. Razlog je što je bratu ustupila stan, i kada je posle godinu i po dana prvi put došla u posetu, nakon što je brat više puta odlagao njen dolazak, u stanu je zatekla haos – totalni nered.
Na podu u kuhinji preko sedamdeset kutija u kojima se dostavljaju pice; sudopera prepuna prljavih sudova koji mesecima nisu oprani; desetak punih velikih kesa za đubre iz kojih se širio neprijatni miris; prljavi podovi; više gomila prljavog rublja razbacanih po podovima prostorija; posteljina na krevetu koja nije menjana mesecima, samo su neke od stvari koje je opisala.
Na sreću, nije bila reč o teškoj duševnoj bolesti, već o sindromu nereda, tačnije sindromu neurednog doma (eng. mess house syndrome).
Život među smećem
Objašnjenje za ovakav nered u prostoru u kojem neko stanuje često je veoma jednostavno. Kada mlada osoba koja nije stekla naviku održavanja reda i higijene počne da živi samostalno, ona ne uređuje prostor, ne pere, ne čisti, ne iznosi smeće iz prostora. Tokom vremena stepen nereda se povećava, tako da za nekoliko meseci u prostoru nastaje totalni nered.
Tipično je da osobi ovaj nered ne smeta, ali je svesna da će je drugi zbog toga osuditi, tako da izbegava da je neko poseti. Ovaj sindrom se odnosi na prostor u kojem se živi, tako da sama osoba može održavati ličnu higijenu i paziti da se lepo oblači, ali postoje i oni koji su neuredni i kada je u pitanju lična higijena i način oblačenja. Pored onih koji kontinuirano žive u totalnom neredu, postoje i oni koji na svakih nekoliko meseci krenu u jednodnevnu herojsku akciju uređivanja prostora, da bi u međuvremenu živeli u neredu.
Sindrom nereda treba razlikovati od jednog sličnog sindroma, a to je sindrom skupljača ili, tačnije, „zgrtača” (eng. hoarding syndrome). To su ljudi koji u prostoru u kojem žive gomilaju nepotrebne stvari, za koje misle da će im možda jednom zatrebati. Postoje oni koji ne bacaju stvari, koje su godinama kupovali, a koje decenijama gomilaju u prostoru, kao i oni koji u svoj prostor donose odbačene stvari drugih ljudi za koje smatraju da bi nekada mogle biti korisne i da ih je „šteta” baciti. I u ovom slučaju prostor u kojem žive postaje potpuno neuredan i liči na neki magacin ili otpad.
Dok su „zgrtači” osobe koje su često u detinjstvu doživele teško siromaštvo, nemaštinu ili proživele neki rat, „neuredni” su kao deca bili ili zanemareni ili razmaženi. U oba slučaja „neurednima” njihovi roditelji nisu pomogli da razviju naviku održavanja reda i higijene ličnog prostora.
Razvijanje detetovih navika, uključujući naviku održavanja lične higijene i reda, veoma je važan deo roditeljske uloge. Ovaj deo vaspitanja nužno ide kroz konflikt roditeljove i detetove volje. Svako malo dete želi da radi ono što je prijatno, a ne želi da radi ono što je neprijatno (princip prijatnosti). Roditeljevo „Moraš!” uči ga da postoje korisne neprijatnosti, što se svodi na rad. Sve dok dete ne razvije naviku, ono će se protiviti zadatku i obavezi ili je odlagati na što duži period. Kada je roditelj uporan i dete konačno prihvati da mora da nešto radi, prestaje detetov otpor prema obavezi i nastaje navika. Prema tome, insistiranje roditelja da dete pospremi igračke nakon igre, da spremi krevet nakon ustajanja, da kao odraslije daje doprinos u uređenju stana i slično, doprinosi razvijanju navike uređivanja. Kao što je moguće da roditelji „štede” dete aktivnosti uređivanja, tako je moguće i da preteruju u drugom pravcu i da zahtevaju preterani stepen uređenosti. Ono dete kojem je neko drugi uređivao prostor, bilo mama, bilo kućna pomoćnica, neće razviti ovu naviku. Neće je razviti ni ono dete koje je živelo u neuređenom prostoru i od koga takođe niko nije zahtevao da ga uređuje.
Pravilo za život
U ovom kontekstu treba shvatiti jedno od „pravila za život” psihologa Džordana Pitersona „ratnicima za socijalnu pravdu”: Prvo uredi svoju sobu, pa tek onda kreni da se boriš za bolji svet.
Za kraj da napomenemo da je naša socijalna služba nedavno oduzela troje dece majci koja je najverovatnije patila od ekstremnog sindroma kućnog nereda.
Šta je bilo s bratom? Promenio se nakon što su mu pomogli da sredi stan, a zatim jednom sedmično dolazili u kontrole.
Zoran Milivojević
Izvor: Politika Magazin
