Ново трагање за идентитетом у југословенском филму дошло је до изражаја филмом „Мис Стон“. Живојин Жика Митровић опредијелио се за спектакл и стил који наш филм до тада није довољно познавао. Догађаји с почетка XX вијека, када су се македонски родољуби борили против турског угњетавања, повезани су са епизодом око отмице протестантске мисионарке Американке Хелен Стон. Она треба да напише писмо америчкој мисији у Солуну, у нади да ће они платити откуп који је био потребан устаницима ради набавке оружја и вођења правичне борбе. Али Хелен доста дуго оклијева да напише то тражено писмо, јер је убијеђена да су је ухватили обични бандити. Како је касније присиљена да се са њима повлачи кроз Македонију пред одредима турске војске, то их све више упознаје и схвата да је ријеч о истинским борцима за слободу.
Пише: др Радослав Т. Станишић, филмски и ТВ редитељ
То је оквир у коме Митровић настоји да нађе израз за свој филм. Историјска факта у сценарију Ђорђија Абаџијева и Трајчета Попова узета су у општим релацијама али недовољно прецизно, тако да овај филм није могао да пружи поузданију представу о свему што се догађало почетком овога вијека у крајевима који су захватали сјеверну Грчку, Македонију и доста широк појас у коме су Турци жељели да се задрже по сваку цијену.
У Македонији су сви били жељни слободе и у њој су налазили не само свој идеал већ и мотив за борбу против Османлија. Сценаристи су схватили да би их прецизнија расправа око свега онога што је везано за Македонско питње одвела у гломазну историјску реконструкцију, а за то ни сам Жика Митровић није био много заинтересован.
Њихова условно речено неодлучност може да се примијети у пасажима који треба да осликају атмосферу у солунским кабинетима и салонима. Ту се непотребно преплићу у намјештеним дијалозима разне личности на страним језицима и филм тиме доста губи на темпу. Управо због тога су занемарени многи друштвени аспекти ових догађаја а исто тако се показало да је тешко на једном случају отмице исказати сву генезу оног што се на овом подручју збивало током протока времена и талога вјекова.Тако је постало јасно да се Илинденски устанак не може приказати потпуније а ни борба Македонаца у свим њеним хтијењима и жељама.
Митровић је настојао да унесе више аутентичности у сликању устаничких војвода, бораца и оних обичних људи пред којима не постоји никаква алтернатива. Отмица и уцјена, ма како биле инспирисане племенитим циљевима, ипак имају у себи много авантуристичког и акционог и Митровић је то желио да повеже са овим историјским оквиром.
Било му је стало да војвода Јане, Коста, Мандана и остали буду приказани као нормални, добри и племенити Ијуди а не као група одметника и крволочних разбојника, како су често жељели да их прикажу у турским изворима. Уз то се стално наглашавала та њихова дубока повезаност са земљом и народом и самосвијест да се вриједи жртвовати за слободу и своју отаџбину.Отуд се редитељ и чувао да однос између Хелен Стон и неког од устаника развије даље од саосјећаја за патње или интересовања за сам исход борбе. Није се развијала никаква Ијубавна идила — филм је фаворизовао акцију која је преображена у неколико најбољих секвенци. Из перспективе устаника, оружје и одбрана слободе важнији су од свега другог и за то вриједи погинути.Тешко је било прихватити чак и лично одмјеравање снага између устаничког војводе и официра регуларне турске војске.
Филм „Мис Стон“ је стога указао на све оно што је потребно још да се уради како бисмо добили специфичан филмски израз. Митровић се вагао између историјског и савременог-акционог и због обавезе према теми није успио да та факта прошлости преобрази у активан садржај. Тражио је за себе простор између одговорности према причи и опредијељености за израз у коме је потребно много више необавезности, отворености, субјективизма и маштовитости. Филм „Мис Стон“ није можда задовољио свачији укус, а то му вјероватно није ни био циљ, али је потврдио могућност да се и унутар наших схватања о филмском изразу још више нагласе његове разноликости и специфичности одређених редитељских рјешења.
Редитељ је указао могућност да у историјску тематику, па чак и догађаје из народноослободилачког рата уђемо много слободније, селективније, са више стваралачке индивидуалности и отпорности устаљеним конвенцијама. „Мис Стон“ је, уз све своје недоречености остао вјеран основној тежњи редитеља да се обезбиједи пуна комуникативност са публиком. То је постигнуто и то на нивоу који му обезбјеђује квалитет доброг и вриједног филма. Филм је сачувао занимљивост приче, у знатној мјери лакоћу изражавања и срећно је савладао низ тешкоћа које се јавјају при сваком покушају да се историји, традицији и нашем менталитету приђе на један субјективнији начин.
Оваква режија претпоставља потребу знатне занатске умјешности у вођењу заплета и непрекидном истицању ритма и напетости – саспенса, као неопходним за условљености кадрова из којих проистичу акција и израз.
Филм је будио расправу о занатском мајсторству, унутрашњим односима у композицији, психолошком и физичком, глумачкој игри, тражио поређења са другим дјелима и тако потврђивао своју суштину. Није пружао комплетан одговор на све оно што је Митровић желио да представи, али је домаћем изразу свакако додао једну нову димензију која охрабрује за даљна истраживања у домену покрета, ритма, акције и форме.
„Мис Стон“ филм о једној занимљивој епизоди из времена македонских устанака против турске окупације, вјешто је направљен и еклатантно показује и доказује колико гријешимо што на тему наших многих устанака и борби за слободу, кроз нашу свијетлу историју, не продуцирамо филмове и серије наших вестерна – у добром поимању тог жанра.
Жика Митровић је овим филмом доживио успјех.
Извор: rtcg.me
