Пише: Мирољуб Стојановић
На филм Џејмса Манголда Боб Дилан: потпуни незнанац дуго се чекало и много очекивало. Када се филм најзад појавио, може се рећи да су очекивања у потпуности испуњена. Читав је низ разлога зашто овај филм оставља изванредан утисак. У првом реду, јер је у жанру биографског филма потпуно другачији, оригиналан и храбар, у односу на један живот који би сразмерно значају тешко имао адекватног биографа а да се не говори о филмском редитељу. Џејмс Манголд – који се у филму јавља у трострукој улози: редитеља, сценаристе и продуцента – у старту је одустао од мегаломанске идеје да Диланов живот представи од самих почетака све до, рецимо, добијања Нобелове награде за књижевност. Потпуни незнанац је сажет, буран и интензиван пресек ране фазе Дилановог стваралаштва, у трајању од свега неколико година. Од 1961. када Дилан долази у Њујорк, до ексцесног наступа на Њупорт фолк фестивалу 1965. године. Ове четири године, међутим, обележавају неке од кључних тачака Диланове каријере: сусрет са Вудијем Гатријем у њујоршкој болници, познанство и веза са Џоан Баез, те сарадња са неким од најзначајнијих америчких музичара, попут Џонија Кеша, Ала Купера, Мајка Блумфилда и Пита Сигера.
Тимоти Шаламе као Боб Дилан показао се као изванредно решење. Имиџом, стасом и гласом у потпуности примерен Дилану, Шаламе бриљира у толикој мери да у филму који траје два сата и двадесет минута малтене не постоји кадар без њега. Начин на који он припаљује цигару за цигаром и како је специфично држи десном руком, међу најбољим су корелатима са правим Диланом. Манголд у том смислу Дилановом лику приступа минуциозно. Клони се сваке импровизације и инсистира на једној врсти функционалне репетитивности која се показује не само илустративном већ суштинском. Но, оно што је свакако најинтелигентнији Менголдов филмски потез је управо есенцијализација Боба Дилана музичким контекстом.
Ако се филм иоле пажљивије гледа, приметиће се да је анулиран читав социјални, идеолошки и политички контекст америчког друштва шездесетих година. Турбулентна прва половина шездесетих година једва да је и означена. Реч Вијетконг јавља се једанпут, вест о убиству председника Џона Кенедија у Даласу чујемо са радија на нивоу једне реченице, а убиству Малколма X-а, великог црначког интелектуалца и идеолога, једва да припада и једна реченица. Музички оквир је једини који Манголда суштински занима. Све што проистиче касније, као побуна, као иновација и субверзија, произлази из музичке равни и није тешко утврдити да је суштинска позадина ове идеје став да је у причи о Дилану све осим бављења њиме губљење времена, те да нимало не разјашњава комплексност Диланове иконичности. У том смислу, једини прихватљиви контекст филма, по Манголду, био би Дилан њим самим.
А Дилан њим самим је његова музика и његов сценски наступ. Стога је гледалац овог филма затечен пре свега као слушалац. Сусрет са раном Дилановом поезијом један је од најимпресивнијих у филму, али се и он одвија кроз низање музичких нумера, које се данас убрајају у класику.
Зашто Потпуни незнанац? Природа Диланове побуне није била везана само за антиратни ангажман који се огледао кроз његово најдиректније обраћање господарима рата. Она је сезала много даље, и много дубље. Дилан је можда желео да мења профил америчког друштва, па и суштинског устројства његовог постојања, али његову музичку димензију свакако. Неухватљив у готово сваком свом чину, некатегоризован као бунтовник, Дилан је прилично рано канонизован као уметник. И то као фолк стваралац. Слава која га је пратила, музичко значење које је његова појава собом носила, почивали су на једној врсти поштовања музичке традиције. Али Дилан није желео да вечно робује оној традицији која га је не само уздигла, него је рано осетио потребу да се мења, да буде трансформативан и закорачи у ново. Бити у уметности увек исти не значи само стагнацију но најпре духовну учмалост и симболичку смрт.
Као и код свих јаких индивидуалности овај готово инстинктивни порив ка промени никада није калкулативан и никада не пита за цену промене. Он је више повезан с тешкоћама у рецепцији, односно, с тешкоћама следбеништва у промени. Исти онај аудиторијум који га је уздигао, показаће се као кочница. Исти они људи који су му били подршка и допринели Дилановом уздизању, бивају не само разочарани него и забринути његовим унеколико скандалозним музичким наступом у Њупорту 1965. Тишти их начин на који Дилан, по њиховом мишљењу, изневерава себе, али и целу једну фолк традицију америчке музичке културе, прихватајући музичке стандарде постбитлсовске ере. То је вероватно најуочљивије у менторској и готово очинској фигури Пита Сигера. Звезда не може два пута бити рођена, али када је већ ту, може сијати на неограничено много различитих начина.
Боб Дилан: потпуни незнанац је филм фуриозног ритма, потпуно прочишћен од свега што не стабилизује слику о Дилану као музичком и поетском генију. То је филм без дигресија, довољно линеаран у хронологији, ако већ не у нарацији. Савршеног угођаја и никада не западајући у пуку идолатрију, ово је филм за сва времена, јер говори о вечном.
Извор: Радар
