Optužbe koje ovih dana slušamo o pokušaju rušenja ustavnog poretka, ekstremizmu, pripremi prevrata i tome slično, podsećaju na „aferu državni udar“ u Crnoj Gori iz 2016. godine
Stejt department je sredinom januara ove 2023. godine pompezno najavio inicijativu „Bez pravednog razloga“. Kako je rečeno, američka administracija će u narednom periodu pojačati napore da se širom sveta podigne nivo svesti o teškom položaju političkih zatvorenika i njihovih porodica. I to nije sve, Vašington planira da se energično angažuje u cilju oslobađanja svih nepravedno (preciznije: bez pravednog razloga) zatočenih pojedinaca u globalnim razmerama, te radi suzbijanja nezakonite pa i kvazizakonite političke represije tamo gde ona postoji.
Ubrzo posle obznanjivanja pomenute inicijative od strane SAD zvaničnika, održan je 15. februara protest za odbranu Kosova i Metohije ispred sedišta predsednika Srbije (neformalno zvanog „Predsedništvo“). Na tom okupljanju građana nije bilo ekscesa, niti je tokom samih govora bilo eksplicitno upućenih pretnji od strane govornika bilo kome. Bilo je nesumnjivo jakih izjava, koje mnogima svakako nisu po volji, ali u njima se ne prepoznaje ništa protivzakonito.
Afera Sretenje
Uprkos tome, usledila su hapšenja. Njima su izloženi i ljudi kao što je novinar Dejan Petar Zlatanović, za koga nijedna informacija koja je dostupna javnosti ne ukazuje da makar i indirektno može da se poveže sa protivzakonitim delima, počinjenim daleko od mesta održavanja protesta, koja policija povezuje sa njim. Ako je neko naoružan individualno krenuo na protest, to okupljanje ne čini nelegalnim, niti njegove organizatore odgovornim (pogotovo ne sve, odnosno i one koji nemaju baš nikakvu vezu sa osobom koja je nelegalno nosila oružje). Jer da je tako, u prošlosti bi brojna okupljanja bila proglašena za pobune, a rukovodstva mnogih partija (uključujući i ljude koji su sada na čelu SNS-a) našla bi se pred sudom.
Kada stvari sagledamo iz tog ugla, kristalno je jasno da optužbe koje ovih dana slušamo o pokušaju rušenja ustavnog poretka, ekstremizmu, pripremi prevrata i tome sličnom, neodoljivo podsećaju na „aferu državni udar“ u Crnoj Gori iz 2016. godine. Da se podsetimo, tada je režim Mila Đukanovića izmislio nasilni pokušaj preuzimanja vlasti od strane dela opozicije, kako bi u okolnostima masovnih hapšenja i privođenja na dan izbora, lakše namestio (pokrao) glasanje. Uostalom, poznato je da isti oni tzv. marketinški stručnjaci koju su tada savetovali crnogorskog predsednika, tajno ili javno i dalje asistiraju Vučiću (uprkos pričama da to više nije slučaj).
Lov na Rusiju
To što se dogodilo u Podgorici a sada je u mini varijanti reprizirano u Beogradu, Amerikanci su načelno ocenili kao veliku opasnost za građanska prava i demokratiju u svojoj aktuelnoj inicijativi „Bez pravednog razloga“. Kako se navodi u kontekstu borbe protiv progona neistomišljenika vladajućih struktura, u zemljama bez stvarne funkcionalne demokratije, baš to se neretko dešava. „Neke vlade zloupotrebljavaju svoje pravne sisteme da se obruše na mirne demonstrante ili kritičare vlasti koristeći se izmišljenim optužbama kao što su terorizam, ekstremizam, sajber zločini, lažne vesti ili huliganizam“.
I šta sada kada se opisano (sve ukazuje da je tako) dešava u Beogradu preduzimaju predstavnici prekomorske sile o kojoj je reč? Da li je Stejt department, ili makar svemoćni ambasador Hil – koji i te kako interveniše kada treba podržati tzv. gej paradu ili na neki drugi način nametnuti ono za šta se Amerika zalaže – bilo kako reagovao? Za sada nije, niti ima indikacija da će to učiniti. S druge strane, prozapadni mediji na koje SAD strukture imaju nesporni uticaj, kao i njima bliske NVO, povele su kampanju – ništa manje od toga – protiv Rusije u vezi sa dešavanjima u Beogradu i van njega na Sretenje.
Antiruski modaliteti
Da budem precizan, nisu zapadni faktori tu kampanju otpočeli, niti u njoj prednjače. Iz režimskih krugova i njima bliskih sredstava informisanja – kao deo akcije distanciranja od Rusije a možda i pripreme terena za uvođenje sankcija toj tradicionalno prijateljskoj zemlji – lansirana je, bez ikakvog dokaza, priča o umešanosti Moskve u ono što je, takođe bez ikakvog osnova, nazvano pokušajem državnog udara. A onda su se u to uključili i oni koji se, navodno, zalažu za vladavinu prava i evropske vrednosti, i svemu su dali novi polet.
Činioci bliski Americi i EU, koji deluju protiv Rusije u vezi sa pomenutim dešavanjima, dele se na one koji to rade agresivno koliko i srpski režimski eksponenti (pojedinačno analitičari i novinari, ili čitavi mediji), i one koji postupaju mnogo pametnije, sofisticirano kritikujući pomalo i oficijelni Beograd dok primarno ciljaju Rusiju. Prvi, kao da se radi o tekstovima i govorima u vezi sa montiranim procesima u totalitarnim sistemima, bez dokaza tvrde da Kremlj namerava da izazove velike turbulencije u Srbiji. Drugi polaze od toga da je Vučić krenuo u obračun sa rusofilijom (ili kako kažu putinofilijom) koju je dugo sam negovao i za to mu – radi „EU perspektive Srbije“ – pružaju ohrabrenje i podršku, šta god mu inače zamerali.
Slamanje Srbije
Tako stvari stoje. Na nama je da se upitamo gde je u svemu tome pravda, borba prtiv sistemskih zloupotreba, istina? Zapadni faktori koji se bune protiv nečije izloženosti represiji, pa i medijskim osudama „bez pravednog razloga“, pokazuju nam da su oni stari (koliko god se umivali i šminkali), koje smo imali priliku mnogo puta da vidimo, od Čilea do Avganistana, preko Gvantanama do Vijetnama. Nisu se promenili. I dalje pričaju o ljudskim pravima i demokratiji, dok su spremni da prihvate (štaviše i pokrenu) gaženje bilo koga i bilo čega što nije u skladu sa njihovim (geo)političkim ciljevima.
Danas se na krst razapinje Rusija i sve što ima veze sa njom, koliko i srpski nacionalni interesi, te oni koji od njih nisu spremni da odstupe. Medijska linčovanja su za sada u prvom planu, ali hapšenja koja su se dogodila kada se radi o ljudima koji, prema informacijama dostupnim javnosti, ništa drugo nisu radili osim što su iznosili svoje stavove (druga stvar je nezakonito posedovanje i nošenje oružja, ali i tu su sumnjive priče o konkretnoj nameri da se ono upotrebi) ukazuju da se režim sprema da ide mnogo dalje kako bi sproveo kosovsku kapitulaciju, uz totalno nipodaštavanje ustavnog poretka Srbije.
U tome će, gotovo i da nema sumnje, imati podršku mnogih zapadnih centara moći koji pričaju o svojoj demokratskoj tradiciji, ali nisu odmakli od (neo)kolonijalne prakse. Svesni su da je bez brutalnosti teško izgurati ono što su isplanirali u vezi sa zaokruživanjem otmice Kosova, uvlačenjem Srbije u NATO, uvođenjem sankcija Rusiji. Srpski narod im se već decenijama opire i uspeva nekako da izbegne potpuni nacionalni slom, ali ostaje nam da vidimo da li će tako biti i sada, kada sve manje skriveno – stiče se utisak – protiv sebe ima i one koji su dužni da štite njegove interese. Ali ono što je već jasno, stvari su ozbiljno, eksterno i interno, krenule u opasnom pravcu.
Izvor: Dragomir Anđelković/Novi Standard
