Шеф највећег хемијског концерна на свијету, њемачког БАСФ-а Мартин Брудермилер, одговарајући на питање новинара „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ – да ли Њемачка увозом руске нафте и гаса „финансира Путинов рат“ – узвратио је реско: испоруке руског гаса су до сада биле основ конкурентности наше индустрије, заустављање тог увоза разорило би наше благостање, такво снабдијевање енергентима главни је елемент економске моћи Њемачке.
Бруделмилер, човјек који припада самом крему њемачког бизниса и дефинитивно зна шта и зашто говори, ову изјаву је дао прије само неких мјесец дана када није било ни у најави да ће њемачко снадбијевање гасом преко гасовода „Сјеверни ток 1“ бити у потпуности укинуто. Сјеверни ток 2 чију су изградњу Русија и Њемачка завршиле ове године због геополитике никада није пуштен у рад.
Европа обично увози око 40 посто свог гаса и 30 посто своје нафте из Русије, од чега лавовски дио отпада на највећу ЕУ економију Њемачку. Пословни људи Њемачке, као што се већ може закључити, више су него свјесни да се конкурентност њихове извозно оријентисане привреде деценијама базирала управо на јефтиним енергентима из Русије и издашним попустима које су добијали од Москве.
Управо то је кључна компонента која је за Њемачку дословце значила – развој, док је привреди те земље омогућавала огромне профите и унутрашњу акумулацију капитала.
Гас који је ишао Сјеверним гасоводом 1 никада није престајао да тече ни у вријеме најжешћих криза и тензија за вријеме Хладног рата. То нико никада није помислио да доведе у питање све до данас што довољно говори о размјерама актуелне катастрофе. Последице ће бити дугорочне, дубоке и далекосежне како за Њемачку тако и за цијелу Европу.
Не, Њемачка привреда наравно да неће пропасти (иако можда има злурадих и у том погледу) и она ће кроз ову дуготрајну кризу вјероватно проћи са веома значајним али подношљивијим последицама од већине европских држава. Међутим, већ сада се и из авиона види да највећа европска економија више неће бити ни приближно снажна и конкурентна као у прошлости.
То у првом реду значи много мање пара за Њемачку која све и да хоће, више неће бити у стању да финсансира и попуњава рупе у билансима осталих презадужених ЕУ економија, особито – „сиромашног југа“, али такође и повећан ризик за саму еврозону.
Сјетимо се да је евро за протеклу деценију изгубио преко 30 одсто вриједности у односу на амерички долар. Сјетимо се такође, да је евро осим што је то случај и данас, последњи пут вриједио мање од долара 15. јула 2002. године.
Kакав ће исход да има актуелна савршена олуја кризе енергената, инфлације, ковида, санкција и рата у Украјини… поготово у моменту када је Русија потпуно заврнула гасну славину, и када из Kремља отворено поручују да након најава групе Г7 да желе да ограниче горњу цијену куповине енергената из Русије, за Европу неће бити испорука било какве робе осим по тржишним цијенама, може само да се нагађа.
У тренутку када ЕУ приљежно ради у корист своје штете, за земље које су попут Црне Горе налазе „на европском путу“ мање је важно да ли Европа то ради из разлога ограниченог суверенитета, геополитичке инфериорности у односу на кључног прекоокенског партнера или каквих умишљених или објективних идеолошкох разлога…
За Црну Гору је у овом тренутку једино важно да покуша да очува и у овако турбулентним временима спријечи даље урушавање и осипање ионако скромног стандарда огромне већине њених грађана. У том контексту једина позитивна ствар коју су црногорски грађани осјетили деценијама у назад је програм „Европа сад“ који у условима двоцифрене инфлације посебно добија на тежини.
То ипак никако не значи да је реформа Европа сад сама по себи довољна, а посебно да је она решење за било који од кључних проблема црногорске привреде, који се коначно огледају у чињеници да Црној Гори сваке године фали на стотине милиона евра да преживи.
Дакле, ЦГ под хитно мора почети да зарађује, а да би се то десило потребно је темељно реструктурирање црногорске привреде. У том контексту програм Европа сад је само први корак.
Алтернатива је даље дужничко ропство и губитак црногорског суверенитета са извјесно несагледивим последицама.
Наравно, предуслов за све је да Црна Гора добије компетентну и стабилну владу која ће у условима највеће економске кризе од велике депресије која је харала 30их година прошлог вијека моћи да одговори изазову.
Зато су прије свега потребни ванредни парламенрани избори и рашчишћавање политичке сцене, јер грађани Црне Горе који су показали истрајност и храброст, и већински гласали за промјене такође не заслужују да и даље гледају актуелни сазив парламента.
У времену када се пред нашим очима порађа нови свјетски поредак и успостављају нова правила игре, да би се елементарно опстало биће потребна и нова политичка култура, али и другачији формат лидера и политичара, који, између осталог разговарају са свима, али сарађују само оним партнерима који се према Црној Гори односе са дужним поштовањем.
Извор: Небојша Поповић/Фејсбук
