„Европрајд“ у Београду није само иживљавање над православним Србима, него и над осталим становницима Србије којима су породица, морал, етика, традиционална духовност и култура водиље кроз живот, али и над осталим народом у региону сродног свјетоназора.
Дакле, предвиђено је да Београд од 12. до 18. септембра буде домаћин „Европрајда“, најзначајније и највеће европске манифестације ЛГБТитд идеологије на којој се очекује присуствово 15-20.000 њених поклоника из Србије и иностранства.
Ова идеологија је настала у новије вријеме, након што је, осамдесетих година прошлог вијека, хомосексуалност, у медицини третирана као болест, на волшебан начин, административно, преведена у опредјељење. За веома кратко вријеме, са штитом тзв „људских права“ пред собом, као својеврсно насиље мањине над већином, наметнута је добром дијели хришћанског свијета.
Њени поклоници су не само ЛГБТитд особе него и они који их подржавају ради користи коју на тај начин стичу, од материјалне до политичке.
ЛГБТитд идеологија дио је, можда и најупечатљивији, новопаганског западњачког глобалистичког врједносног система живота, опречног хришћанском.
Неопаганизам угрожава хришћанство много опасније него што га је паганизам угрожавао у вријеме ране Цркве. Два су основна узрока томе: (1) хришћанство је онда било далеко здравије него данас и (2) пагани су силили хришћане да се одричу Христа мучећи их наношењем тјелесне боли а новопагани хришћанима не дирају тијело него на крајње перфидан начин поробљавају њихове душе а да они то и не примјете.
„Европрајд“ у Београду је манифестација силе западњачког глобализма над српским народом који, у огромној већини, својим духовним и културолошким бићем обитава у хришћанском врједносном систему живота.
ЛГБТитд идеологија, такорећи до јуче болест а сада напрасно опредјељење, као канцер који је метастазирао, захватила је србијански политички живот, мејнстрим медије, законодавство, школство, социјалне установе, културу, ушла је у дјечје вртиће, дијагностификована је и у Цркви. И није јој довољно. Као незасита аждаја хоће још, хоће да сасвим сатре српски народ, да га утрља као пикавац. Управо то, утрљавање српског народа као пикавца је „Европрајд“ у Београду.
Српски народ је неодговорно, чак неразумно, допустио себи да, инфициран вирусом западњачке глобалистичке идеологије, тешко оболи, ни прстом не мрднувши да се излијечи још у почетку болести. Та болештина је у српски народ унијета, и потом развијана, мешетарењем специјализованих невладиних организација, препуштањем глобалистима медијске сцене, али и политичке, допуштањем западњачким центрима моћи, који су промотери те идеологије, да злоупотребом начела демократије пресудно утичу на формирање овдашње власти и на њену политику. Што болест више напредује, све теже је лијечити. Сада је српски народ на самрти. Буквално! Не само што биолошки одумире, убрзано нестаје у вртлогу много веће смртности од рађања, него одумире и духовно. Па и да биолошки опстане а одумре духовно – неће га бити.
Кроз сву историју српског рода, још од кад је христијанизован, његов имуни систем био је Црква. У вишевјековној борби бити или не бити, опстати или пропасти, са иновјерјем које су наметали окупатори, тијелом су пострадала многа њена „бијела крвна зрнца“. Сјетимо се пећког патријарха Гаврила којег су Турци у Брусу објесили, владике Теодора Вршачког кога су Турци живог одрали исте године када су спалили мошти светог Саве, или патријарха Варнаве Росића којег су уочи Другог свјетског рата отровали западњачки глобалисти тог времена. Сјетимо се српских страдалника за Христа овог времена, епископа Платона Бањалучког, Саве Горњокарловачког, Доситеја Загребачког, плејаде свештеника и православно крштеног народа, сјетимо се и оног мноштва Срба који нијесу уписани у Диптих светих а животе су положили у одбрани „Часног Крста и слободе златне“, од „Косова па до ових дана“, којима сваке године на Видовдан свештеници СПЦ служе парастос. Они су били у прилици да спасу своје земаљске животе одрекавши се Христа.
„Европрајд“ у Београду је Содома и Гомора овог времена, најбруталније новопаганско насртање на Господа Исуса Христа. Али он је и прилика сваком православном Србину да се измјери у вјери, да ли Христа носи само на уснама или и у срцу, да ли је уопште уз Христа или се гради Његовим противником. То је „Златно теле“ које српском народу износе на поклоњење.
„Европрајд“ у Београду је ритуално укопавање српског рода у већ ископану раку. Србин пред овим догађајем има двије могућности: да се препусти свом злотвору и буде жив укопан, или да се одупре.
Не одричу се Христа само актери „Европрајда“ у Београду, ни само они који га организују а не излазе на кулису, ни само они у државном апарату и медијима који му пружају логистику, него и сви они који пред њим забијају главу у пијесак, којих се то не тиче. Институције су призване да се јасно, без увијања и мудровања, одреде према овом судбинском догађају за српски народ, од Државе до Цркве. И нико се не може сакрити за институцију. Свако за себе стоји пред Богом, па или ће Га се постидјети и одрећи, или ће Му бити вјеран.
Новопагански бог је новац. Многи су му се приклонили, па и у Цркви, одсијецајући се тако од Христа. „Европрајд“ у Београду је јасно дефинисан референдум: да ли смо уз Бога или уз мамона. Знамо да се не може служити и Богу и мамону.
Не постоји толико важан политички, државни или било који други интерес због којег би се одрицали Христа. Одричући се од Христа одричемо се радости заједничарења са Њим у вјечном животу.
Што је неко на већем положају како у Држави тако и у Цркви у већој је одговорности за народ и самим тим у већој личној одговорности да се јавно одреди према „Европрајду“ у Београду.
Ћутање на богоборје „Европрајда“ у Београду, или његово заташкавање, је громогласно „Разапни га, разапни“ пред Пилатовом судницом.
Одрекавши се Христа својом сагласношћу на одржавање „Европрајда“ у Београду, рјечју или ћутањем свеједно, како да у своја уста узмемо име Јована Крститеља, Претече Христовог и Његовог сродника, по свједочењу самог Христа „највећег од жене рођеног“, који није оћутао безакоње тадашњег предсједника Ирода чију наклоност је уживао, које је било далеко, далеко мање него „Европрајд“ у Београду, и пострадао је главом на тањиру блуднице; како да у своја уста узмемо име српског кнеза Лазара и његовог опредјељења за Царство небеско када је био пред далеко мањим страдањем српског народа у турском ропству него што је данашње његово страдање у духовном ропству западњачкој новопаганској идеологији; како у своја уста да узмемо имена Христових војника: светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светог Николаја Жичког и Охридског, светог Јустина Ћелијског, патријарха Павла, митрополита Амфилохија… Неће ли то бити лицемјерје достојно највећег презира, па и презира самог Господа Исуса Христа.
„Европрајд“ у Београду није само иживљавање над православним Србима, него и над осталим становницима Србије којима су породица, морал, етика, традиционална духовност и култура водиље кроз живот, али и над осталим народом у региону сродног свјетоназора.
Написано у манастиру Острогу, 13. август 2022. године
О. Јован Пламенац
Извор: Фејсбук
