Првим даном Нове године Хрватска приступа зони Шенгена и уводи евро као средство плаћања. И са „хрватским“ евром у џепу, неће престати дилеме да ли је то добро или лоше за грађане Хрватске.
Kод приступа Шенгену је много мање дилеме, али и ту су очеви уједињене Европе брзо схватили да у племенитом идеалу има и мрачних страна. Уз лака путовања диљем континента настаје и рај за криминалце врста. Један сатирични немачки лист је својевремено изазвао малтене дипломатски спор циничним огласом: „Посетите Пољску! Ваш ауто је већ тамо.“
Још лакше долази до свађе око миграната и одредбе која се не спроводи доследно, а каже да би тражиоца азила морали да траже азил у земљу ЕУ у коју су најпре крочили. Лако се могу очекивати још очајнији покушаји уласка у Европу без граница преко дуге границе Хрватске.
Управо враћање миграната је узроковало спор између Чешке и Словачке какав се не памти од мирног раздвајања Чехословачке. Читаво време граница међу те две нове државе практично није постојала све док Словачка овог лета није одбила да прихвати мигранте који су се провукли у Чешку.
Наравно да ни у Словачку – као ни у Хрватску – мигранти не могу „пасти с неба“ и у оба случаја су сви они већ били негде на подручју Европске уније, али то је спор око којег се још увек ломе копља.
Носталгија за немачком марком
Kод увођења евра, грађанима Хрватске слаба утеха може бити то што је и у Немачкој пре двадесет година било много више скепсе и неповерења него весеља због заједничког европског новца.
Хрватска уводи евро – огромна већина грађана се плаши да ће то значити поскупљења. Власти и ЕУ покушавају да ублаже те страхове. А млади творци кованице од једног евра убеђени су да је промена монете добар корак.
Kуна иде у историју: Само „слабе“ чланице ЕУ хоће евро?
Док се немачка љубав према марки још могла разумети, код противника увођења евра у Хрватској су најгласнији били они из крајњег десног политичког спектра којима се углавном може и захвалити назив досадашњег хрватског новца.
Узор није само идеолошки сумњив, већ и економски: Павелићева куна је у једва четири године постојања вртоглаво изгубила вредност према марки Рајха. А и то је тек званични податак, ондашња куна је према канти масти или врећи брашна брзо постала безвредан папирић.
С друге стране, расправе о увођењу евра никако да престану и јер су аргументи заговорника пођеднако танки и неуверљиви. Још пре пет година су влада премијера Андреја Пленковића и Хрватска народна банка објавили „стратегију“ увођења евра и непрестанце се понавља како се Хрватска обавезала да ће увести евро већ приступом у ЕУ.
То није до краја рачно. Истина је да једино Данска и својевремено Велика Британија нису имале ту клаузулу, али су у Бриселу довољно прагматични да баш нигде не пише када треба увести евро.
Други аргумент је да ионако сви „у глави“ рачунају у еврима, што је тешко веровати кад се купује кило јабука. Но то је онда и признање пораза и неспособности да се стекне поверење у домаћи новац. Ту се онда тврди да ће с еуром и кредити бити повољнији, што заправо мање има везе с врстом новца него с калкулацијом добити и поверењем банака у (презадужене) Хрвате.
Строга правила за стабилност евра
Често се чуо и аргумент да ће с евром бити једноставније за стране инвеститоре и туристе, али се не говори шта грађани Хрватске имају од тога што је страним компанијама и трговачким ланцима још једноставније да скину кајмак од послова у Хрватској.
А што се тиче посетилаца, кад буду видели да је кафа у некој хрватској рупи на разини цене луксузног кафића европске метрополе, ту би још могло бити неугодних изненађења у већ ионако проблематичној потрошњи туриста.
Најраширеније објашњење за увођење евра је углавном било: евро имају сви, па ћемо и ми. То је баш кул, онда још и пукнути Николу Теслу на кованице да се наљуте комшије.
Можда једини аргумент који не спада у дечји вртић јесте како је Хрватска превише малена и на ветрометини којекаквих утицаја да би могла приуштити новчану самосталност. Пољска или Мађарска су битно веће и самодовољније тако да оне барем још неко време могу приуштити луксуз својих злота и форинти.
Али „малима“ и економски слабима није лако, можда је чак и још теже у строгим оквирима стабилности евра. Додуше већ у доба короне – а поготово сад док дивљају цене енергената – чини се да су готово свугде погажене границе новчане дисциплине. А оне кажу: 2 одсто инфлације, 3 одсто новог задужења и државни дуг највише 60 одсто БДП-а.
Но како ће нас радо подсетити становници Грчке, Шпаније или Португалије, код „малих“ ће много пре покуцати чувари еура и „саветовати“ које трошкове треба резати: школство, здравство, пензије, ту су и бранитељи, а држава плаћа и Цркву…
Хрватска развојна стратегија
Још мање је утешно што је у једној Немачкој одавно нестало неповерење у еуро. Тек се у зони евра показало елементарно правило својеврсне гравитације. „Велики“ и „мали“ нису одређени тек површином, бројем становника, чак нити природним ресурсима – којих и Немачка практично једва има.
Одлучујући су технологија, продуктивност и капитал – ту и познајемо узречицу „пара на пару иде“. Успешна Немачка привлачи научнике и стручњаке, тиме још повећава продуктивност, баш као што и њен капитал доноси добит улагањима у Европи.
Одговор Хрватске на те изазове би ваљда требало наћи у „Националној развојној стратегији“ коју су премијер Пленковић и министарка регионалног развоја и европских фондова Наташа Трамишак представили пре две године.
По осврту, на жалост у међувремену преминулог професора економије Иве Бичанића на порталу Идеје, ту хрватска влада показује да „продуктивност“ првенствено мери лопатом: „Стратегија“ – професор сумња да та реч уопште пристаје написаном – дуга је 142 странице.
Садржајно је, ту професор Бичанић више пута понавља израз „папазјанија“, препуна „шлампераја“. Стратегија додуше наводи 13 циљева – редом таквих који ће добро звучати бирократама у Бриселу, али нигде не пише како их постићи нити у којем року.
Што је још горе, Хрватска више нема неку институцију која би написала нешто друго него такав „стерилни“ и „безуби“ документ: у социјализму је још постојао Завод за планирање који је радио петољетке, али њега је распустио још министар Шкегро готово одмах по осамостаљењу Хрватске. „Он је ионако све знао боље“, мислио је Бичанић.
Kруна продуктивности је и трошак израде те владине стратегије што је платила Светска банка: 4,34 милиона евра или како је израчунао у осврту, „десет кила телетине без костију за једну написану реч“. Но ни то не помаже код последњег фактора благостања неке земље – расположивом капиталу.
Веома добар опис типичног хрватског предузетника је на свом порталу Архиваналитика сажео и бивши делатник у Хрватској народној банци и аутор практично једине озбиљне књиге о увођењу евра у Хрватску, Велимир Шоње. Хрватски предузетник има много идеја, брзо доноси одлуке јер „не воли“ папире и рачунице. А кад посао и успе, што пре „извуче“ добит за приватне потребе. Дакле радије нови мерцедес него нови погон.
Проблеми се не решавају планирањем и анализом, него „у ходу“, а ту и из хрватске политике познајемо да се све своди тек на шарм кад треба образложити највеће пропусте.
Јер не треба имати превише илузија ни код последњег аргумента да се као чланици зоне евра хрватској економији отварају додатни облици субвенција. Сетимо се европских милијарди хитне помоћи за санацију недавног потреса у Загребу и Петрињи које су морале бити враћене јер није било сувислих планова како да се тај новац уложи.
Решавање проблема у ходу
Још ће вероватно дуго бити расправа о евру у Хрватској – ако не у влади и медијима, онда свакако код куће и међу пријатељима. Али и ватрене присталице и огорчени противници ће се лако сложити у једном: евро по себи неће решити ниједан проблем који мучи Хрватску.
Односно хоће један и нипошто мален: солвентност новца који ће грађани Хрватске имати у свом џепу, али то је проблем за који се Загреб заклиње да уопште није ни постојао. Неефикасна државна управа неспособна за брза и прагматична решења, гигантска мрежа локалне самоуправе где главну реч ионако воде локални моћници изнад сваке силе и закона… Попис стварних проблема је веома дуг.
Једино се може расправљати, хоће ли с евром доћи и нови проблеми. Али по старом обичају ће се и они решавати „у ходу“ и „по слуху“. Грађани Хрватске су већ више пута доказали да су способни прогутати готово све, а и Брисел има довољно других проблема. Сад ваља вежбати шармирање и Европске централне банке у Франкфурту.
Извор: Dojče vele
