очигледно је да се једна потпуно нормална и уобичајена ситуација, идентична са оним у погледу свих осталих вјерских заједница, која је стога као требало да прође без било какве реакције, користи искључиво од стране одређених политичких кругова и искључиво у политичке сврхе, у које се покушава увући и Црква, која у томе не жели учествовати, мимо природне заштите њених права и интереса, које им гарантују канонско право, Устав и закони.
Још од времена трајања Владе Црне Горе на чијем челу је био премијер, господин Здравко Кривокапић, воде се преговори у вези услова и садржине тзв. Темељног уговора између Државе Црне Горе и Српске православне цркве, што је сасвим логично и прихватљиво, будући да поред специфичности овакве врсте уговора, сваки, па и овај представља сагласну изјаву воља уговорних страна, па стога захтијева одређено дуже вријеме и ангажовање, који претходе његовом закључењу.
О условима за закључење тог уговора био сам лично упознат, с обзиром да сам као једини независни Експерт правног тима Митрополије црногорско-приморске учествовао у преговорима вођеним са Владом Црне Горе поводом тада спорних одредаба Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.
Намјерно кажем „тзв.темељног“ будући да је израз „темељни“ више својствен уговорима између страна које имају међународни субјективитет, какве су рецимо државе, или Света столица као врховна власт Католичке цркве, које нема Српска православна црква ни уопште, па стога ни у Црној Гори.
Сјећам се да је поводом тог уговора још средином 2021. године у службеним просторијама Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици одржан састанак, којем су, поред садашњег митрополита Јоаникија присуствовали неколико чланова правног савјета МЦП и ја, као и представник Владе Црне Горе, када нам је предочена до тада усаглашена радна верзија, на коју од стране чланова Правног савјета није било никаквих примједби.
Том приликом одређене примједбе су постојале искључиво са моје стране, и то у дијелу одредбе којом је било предвиђено да Црква нема право располагања сопственом имовином без сагласности Владе Црне Горе, што би по мом мишљењу било у супротности са Законом о својинско-правним односима који регулише ту материју, те одредби чл. 58. Устава Црне Горе којом се јемчи право својине, као и у дијелу одредбе гдје није одређен крајњи рок доношења прописа из области реституције некада национализоване црквене имовине.
Кратко вријеме након тога сам сазнао да је првом мојем приговору удовољено, тако што је у радни текст уговора, умјесто ранијег рјешења којим се одређује претходна сагласност државе за располагање, унесено да ће се у погледу евентуалног располагања оне црквене имовине која је проглашена културном баштином, примјењивати закони који регулишу заштиту културних добара, а држава од недомаћинског располагања културном баштином заштитити путем законског права „прече куповине“, док је у погледу другог мог приговора у уговору унесена одредница ,,разуман рок“, што ће Цркви дати могућност да у будућем периоду подсјећа органе државне власти на ову уговорену обавезу.
Због чега тада усаглашени текст уговора није потписан, немам никаквих сазнања, осим мог тада интимног закључка да је и у погледу овог питања „нека“ политика одиграла своју улогу.
Оно што је битније за мене као правника је чињеница да темељни уговори закључени у погледу права и обавеза свих осталих вјерских заједница на територији Црне Горе, нијесу имали било какав медијски епилог, а камоли реакцију грађана, било позитивну или негативну, као што је случај са предметним, иако, без обзира на могући разлог што је православно становништво већинско у Црној Гори, никако се не може занемарити ни значајан број грађана муслиманске, католичке и других вјероисповијести, са имовином тих вјерских заједница, огромне вриједности.
Друго што сматрам битним за указати је чињеница да радна верзија уговора између државе и СПЦ садржи скоро једнака права и обавезе као и у случају уговора у погледу свих осталих вјерских заједница, па чак СПЦ у неким својим одредбама има мањи обим права него када су у питању све остале вјерске заједнице.
И треће, што је ово први пут у Црној Гори да се радна верзија уговора у потпуности чини доступном јавности, чиме се елиминише као „аргумент“ да је нешто намјерно скривано од грађана, па и поред тога никада раније није било реакције поводом других, необјављених нацрта или готових уговора, а камоли да су се тим поводом организовали протести.
Отуда је очигледно да се једна потпуно нормална и уобичајена ситуација, идентична са оним у погледу свих осталих вјерских заједница, која је стога као требало да прође без било какве реакције, користи искључиво од стране одређених политичких кругова и искључиво у политичке сврхе, у које се покушава увући и Црква, која у томе не жели учествовати, мимо природне заштите њених права и интереса, које им гарантују канонско право, Устав и закони.
Велибор Марковић
Извор: Етос
