Нијесу ријетки примјери када црногорски политички живот, па и сами рад у Скупштини, прије приличе некаквом ријалити-шоу понашању него што репрезентују елитне – експертске, интелектуалне, моралне, политичке, административне − напоре да се држава извлачи из амбиса. Примјера ради, ако посмотримо један медијски кроки извјештај о свјежој епизоди „фасцикла“:
- На састанку у Министарству економског развоја поводом ситуације у Комбинату алуминијума (КАП), којем су присуствовали представници енергетских компанија и три министарства, дошло је до сукоба између министра економског развоја Јакова Милатовића и предсједника Одбора директора Електропривреде Милутина Ђукановића, наводе медији. Министар Милатовић је предсједнику одбора ЕПЦГ-а који је кренуо на паузу, након свега 20-ак минута састанка одржаном у четвртак, поручио да се не мора ни враћати, те да ДФ неће ући у Владу, након чега је Ђукановић реаговао бурно и, према медијским наводима, гађао га фасциклом. Након тога је министар капиталних инвестиција Младен Бојанић покушао да смири ситуацију и позвао Ђукановића да изађу напоље. Пошто су изашли са састанка на краћу паузу, Ђукановић је напустио зграду министарства, док се Бојанић вратио (Извор: Спутњик).
помислимо: „Штета што није жив Бранислав Нушић! Фанатстичан сиже за комедију нарави“. Но, дођавола, ако би тиме литература профитирала, као и људи којима литература још нешто значи, у животу се не би ништа промијенило.
Посљедња епизода, под радним називом „Фасциклом гађао министра“ само је парадигматски примјер како се естрадизацијом и профанисањем политичког живота производи медијски спектакл и материјал за кафанске дискусије, што наравно није финални циљ работе, него се иза правана, скоро увијек, лако препознаје својеврсно позориште сјенки, један паралелни универзум који публици (грађанима) не нуди ништа осим симулације озбиљног рада; дакле, да прецизирамо – ништа осим зајебанције. А (и ах), како би пјевао Џони Штулић: „Располагати туђом муком није мала зајебанција“.
Према томе, зарад менталног здравља нашег уваженог и од смјеха загрцнутог публикума, било би потребно, без икаквог правана, размишљати може ли се како политици вратити достојанство!?
П. С. Можда је корисно, истовремено, размишљати о једном запажању Борислава Пекића: „Политика и Еротика су неразлучне. Политика може успешно да замени еротику, а еротика политику. Оне су и у дубљем смислу комплементарне. Политички успех има еротске еквиваленције. Еротски неуспех политичке последице“.
Према томе, било би боље да се наш политички естаблишмент више еротизује, а мање естрадизује.
Милорад Дурутовић
