Пише: Милован Урван
Током недавног гостовања на телевизији „Вијести“, министар спољних послова и потпредсједник Владе Ервин Ибрахимовић, осим што је рекао да су његови односи са Ђукановићем „скоро [исти] као и раније“, устврдио је како је иницијатива да српски језик постане службени „популистичка политика“. Доиста, не знам како бих другачије поступио него да предложим да се у Ибрахимовићеву част уведе нова ријеч „ервинизам“ која би значењски покривала специфичну вјештину политичке мимикрије; наиме, вјештине прилагођавања свакој власти, али са очувањем ДПС гена. Отуда и наслов мога обраћања: „Ервин владе мијења, али ћуд никада!“
Но, рекао би нетко, та шта ће нам онда ријеч „ервинизам“, када у српском језику постоји обиље синонима. И то је тачно.
Дочим, најприје бих „ервинизам“ посматрао у контексту једне звуковне аналогије. Не знам зашто, али чим сам сковао ријеч „ервинизам“ помислио сам како слично звучи као једна необично дуга ријеч, што сам је прочитао давно још у „Вујаклији“, а то је: енвиронментализам. Осим што се појам раби у екологији, у психологији означава „психолошки приступ који наглашава утицај средине на људске особине и понашања“. Ето, ова звуковна аналогија доима се и као семантички релевантна.
Дочим, што бих се тиме исцрпљивао! Што бих, такођер, појашњавао Ибрахимовићу зашто је српски језик темељ, и стуб, и кров црногорске историје!? Нема то сврхе. Ервин то свакако зна и сам, но је његова политичка природа нестална, свакој власти прилагодљива, а то му управо омогућава његов ДПС ген. Штавише, „ервинизам“ је вјероватно најдуљи конац испао из Ђукановићевог шињела.
П. С. Ибрахимовићеву опаску да је однос према Ђукановићу остао „скоро [исти] као раније“ не вриједи анализирати, јер то је ервиновски банална дипломатија.
