Већ на самом почетку каријере, кад је Вуисић о ремен закачио неколико мањих улога, свима је било јасно како је посриједи несвакидашњи дар. За анале је остала изјава Orsona Wellesa који је за Пају установио да је он „вулкан глуме какав се ријетко сусреће“. Гледамо га, вјеројатно, барем једном тједно на телевизији – наравно, уколико смо нервозни с даљинским управљачем у руци, па глисирамо поподне или свечери по низбрдицама или узбрдицама понуђених нам програмâ у пакету који имамо – а они љенији налетјет ће на њ барем једном мјесечно, тако да човјек никако не може стећи дојма како га нема, ево, већ предугих пуних 35 годишта… Нема га, али је трајно присутан међу нама, или нам се то таквим чини због даљинске блискости коју имамо с њим; даљинске оне просторне, али и оне духовне при којој ни не размишљамо је ли човјек још увијек жив: је ли, можда, умро зимус или прољетос, тијеком пандемије коронавируса или прије декаду-двије? Не размишљамо јер је трајно уза нас…
Он. Велики глумац. Павле… Павле Вуисић.
И, та блискост коју осјећамо наспрам њему и посредством које га и доживљавамо толико интимно, ништи стварни фактицитет који бирократско-мртвозорничком статистичношћу непогрешиво нам вели како је велики Паја Чутура благопочивши још од 1. листопада 1988. Точно, ево, три и пол деценије, односно готово читав један човјеков радни вијек. У његовом случају то је и формално тако, узмемо ли у рачуницу чињеницу како је Павле Вуисић рођен 10. српња 1926., те да је као глумац дебитирао у за то вријеме необичном фантастичарском филму „Чудотворни мач“ (1950.) Војислава Нановића. А задњу клапу чуо је при снимању филма „Од злата јабука“ (1986.) Николе Стојановића, што ће рећи да проходи мимо нас управо 36. годиште откако нема Павла на Земљи: увлас онолико љетâ колико их је он накрцао у својој дјелатној каријери…
Двије су важне гране у биографском стаблу овога великог умјетника, а које у јавности никако да доспију до под прозор испод гриља свеколике наше колективне помње. Као прво, насупрот бројним биографским фактима што и у овом часу међу важнијим интернетским изворима наводе Београд као његово мјесто рођења, треба упозорити како је његов истински locus narrationis, уствари, Цетиње у Црној Гори. Тамо му је отац, као супруг трудне жене био на служби.
Чак је и сâм Павле на ту административно-евиденцијску цртицу повремено подсјећао у појединим макар и нежељеним интервјуима, или, упозоравао је на ту особитост у сличним публицистичким искорацима, наглашавајући пратећим и знатижељним журналистима како је Београд био његово животно станиште и интимна постељица у којој се вазда најугодније осјећао. Павле Вуисић био је академија сâм за себе, тотем и кула персоналне академије глумства каква се ријетко рађа и још рјеђе постаје А као друго, важно је рашчистити и детаљ с особне му крштенице, односно конкретног записа у матичним књигама. Својеглавом какав је већ био, нашем Паји било је и мрско и лијено при потписивању уговора и иних докумената писати оно некакво слово Ј, па је оригинално обитељско презиме Вујисић – које је као такво записано и регистрирано у најстаријим љетописним или иним фамилијарним либрима – вољом тврдоглавога глумца попримило нови облик, који је своју коначну потврду добио и у изведби његовога гроба на Новом гробљу у Београду.
Већ на самом почетку каријере, кад је о ремен закачио неколико мањих улога, свима је било јасно како је посриједи несвакидашњи дар и изнимно перспективан глумац. За анале је остала легендарна изјава Орсона Њеллеса који је за Пају установио да је он „вулкан глуме какав се ријетко сусреће“. Нановић, који му је пружио прилику за деби, позвао га је и у свој филм „Три корака у празно“ (1958.), а за ту је улогу Вуисић добио и Златну арену на Филмском фестивалу у Пули. Услиједили су позиви са свих страна, и нема редатеља који га није хтио виђети у својем филму.
Посебно је био омиљен редатељу Ватрославу Мимици, који га је ангажирао готово у сваком својем филму: „Прометеј с отока Вишевице“ (1965.), „Понеђељак или уторак“ (1966.), „Догађај“ (1969.), „Сељачка буна“ (1975.), „Посљедњи подвиг диверзанта Облака“ (1978.). И, пођеднако је био добар ма колико да је у којем од филмова била експонирана повјерена му улога. Истанчаним осјећајем за језик и акцент, Павле Вуисић одлично је говорио кајкавским идиомом у „Сељачкој буни“… А да су велики глумци доиста велики глумци, види се и по томе прихваћају ли и како их донесу – епизодне улоге. Паја је, рецимо, одиграо сасвим хаику-ролице у „Битки на Неретви“ (1969.) Вељка Булајића, али и у класику „Валтер брани Сарајево“ (1972.) Хајрудина Крвавца.
Као већ афирмирани и тражени интерпрет „почастио“ је својим пристајањем на невелику дионицу у филмовима млађих редатеља који су били на својем почетку. Тако, само у 1980. години судјеловао је у снимању трију филмова надолазећих генијалаца: „Посебан третман“ Горана Паскаљевића, „Петријин венац“ Срђана Карановића и „Мајстори, мајстори“ Горана Марковића. Наступит ће и у комадима Емира Кустурице: „Сјећаш ли се Доллy Белл?“ (1981.) и „Отац на службеном путу“ (1985.), гђе је већ својом појавом дао посебан зачин свему. Антун Врдољак, Живојин Жика Павловић, Бранко Бауер, Александар Петровић… сви ће га хтјети виђети код себе.
Као једну од маркантнијих својих улога учинит ће ону Паје Чутуре из серије „Камионџије“ (1973.), чији ће му лик нађенути и надимак. Бриљирао је заједно с Миодрагом Петровићем Чкаљом, изградивши можда и највећи глумачки пар на овим просторима, премда се приватно нису подносили, уз Пајину кривицу: јербо је он био боем и дринкер, а Јаре сушта супротност од тога.
Па опет, уза све речено и нажалост испуштено, два каполавора Слободана Шијана и Душана Ковачевића обиљежит ће Пајину глумачку путању: „Ко то тамо пева“ (1980.) и „Маратонци трче почасни круг“ (1982.). Без Паје та би два филма била друга нека два филма. Иако је ту био окружен колегама који су били и остали ступовима цијелога југославенскога глумишта, његова је игра била управо то – игра! Брижног оца смантаног сина из аутобуса с једне, а строгог и несмиљеног помало грубијана према путницима с друге стране, одиграо је у манири нестора каквим је и био. И Милутина у „Маратонцима“ донио је приказавши више димензија изражајности пред камером, гђе се сваки покрет и изговорена реплика доживљавају посве спонтаним и природним. Као да нема сценарија, већ гледамо уживо ситуацију око нас у стварности.
Павла Вуисића красила је дубока професионалност и ревност, а – премда је често знао завирити у чашицу по кафанама или, најчешће, на својим имањима уз Дунав гђе је често пецао и позивао пријатеље на клопу и дружбу – на филмски сет долазио је међу првима и с посве спремљеном улогом. Па се онда често препричавају и анегдоте са снимања гђе је губио живце приликом понављања сцена због неспремних колега. Антологијска је она из „Маратонаца“, кад је колегу Данила Бату Стојковића намјерно треснуо по леђима с правом даском, а не оном предвиђеном која је имала припремљену пукотину на себи да лакше и безболно пукне. Рекао је Паја како је на тај тренутак освете Бати чекао више од 20 година: Бата је, наиме, био перфекционист при снимању и хтио је одмах у камери погледати како је испао призор…
Академију Павле Вуисић није успио уписати чак у неколико наврата, а и да јест, вјеројатно би све свршило као и у серији „Камионџије“, кад под старе дане није пристао на довршетак школовања и стјецања права за наставак вожње камиона, чиме се, иначе, његов лик у серији бавио читав живот… Можда охоли рефлекс неприхваћања ауторитета нада собом, можда препотентни тик протестантског одбијања наметнуте дисциплине рада коју је већ у себи имао уграђену без да му тко то сугерира; или можда свјесност како је по таленту изнад оних што на његовој кожи стјечу ауторитет као крзнари своју добит – тко би га знао…? Академија му није ни требала, као ни Јосипу Генди, баш као и низу глумаца по свем свијету што су остварили изнимне умјетничке каријере без формалног студија и дипломе на каквом факултету. Још један доказ да се врхунским умјетником не постаје ни на конзерваторију ни на универзитету, већ у – родилишту! Павле Вуисић био је академија сâм за себе, тотем и кула персоналне академије глумства каква се ријетко рађа и још рјеђе постаје
Синиша Вуковић
Извор: Портал Новости
