Пише: Мића Вујичић
Девојка из Љубљане придружује се групи анархиста, одлази у европски град и постаје проститутка. Њена забринута сестра креће да је тражи, сумњајући да има посебан задатак. У те реченице делимично стаје заплет Бехемота Јернеја Жупанича (издавач: Геопоетика; превод дела и нашег разговора: Иван Антић), прозе што нежно пародира кримић, користећи заводљивост уобичајене потраге, док се иза жанровске маске разоткрива сочни роман наше епохе, написан изврсним стилом. Између два минска поља, прошлости и будућности, уз упорни звук полицијских сирена, те слика што вас натерају да застанете: „Семафори, као да их гледаш кроз кишу, трепере, њихове боје се једва назиру“ – прави се рез по свакодневици и класним поделама. Улази се у срце савременог града, разматрају теорије завере, дотичу ожиљци 20. века.
Претварати се… Делује да је то једна од најважнијих радњи у вашем роману. Подвукли смо питање да ли се човек који се претвара – уопште претвара.
То је сигурно била једна од тема које су ме занимале током писања, једно од исходишта. Роман сам иначе написао прилично брзо и без плана који би му претходио, али се на почетку указала идеја, а истраживање претварања дефинитивно јесте било део ове идеје. Све што могу данас рећи ствар је ретроспективе. Не сећам се сасвим јасно како сам тада размишљао. Што се тиче претварања, она народна мудрост каже нешто као „ако лажете довољно дуго и упорно, на крају почнете да верујете у ту своју лаж“.
Старе изреке ретко промаше?
Највероватније је тачна у већини случајева, мада је мене занимало друго. Чињеница да смо сви, у ствари, непрестано уплетени у играње неких улога и да, на крају нема разлике између некога ко једноставно игра улогу и оног ко ту улогу доиста живи. Изнутра је могуће бити посебан и сложен, можемо имати саме добре намере и прелепу и неукаљану лепу душу, али за остале, осим за себе, постојимо једино с обзиром на своје поступке, у оном што испољавамо. Могло би се рећи да си добар човек не зато што си добар изнутра, него зато што чиниш добро.
Глумимо?
Сви у животу ступамо у одређене унапред скројене улоге, заузимамо место у друштвеним мрежама ове или оне врсте. Можда не баш сви. Могуће да постоје и људи који нису део тога, који су у потпуности аутентични и недетерминисани. Уверен сам да има много људи који то мисле о себи, при чему се засигурно велика већина њих вара. Примећујем и код себе, врло се лако омакне човеку да је каткад превише задовољан собом. То што ниси насео на најочигледније трикове, у смислу „видео сам рекламу за X и сада морам да купим X”, не значи да не наседаш на друге, суптилније.
Између каранфила и криминала: Актуалност Шијановог „Давитеља“
Не изузимате се из игре?
Илустровао бих то на личном примеру: четрдесет три године, ожењен сам, имам десетогодишње дете, ауто, стан и кредит за стан. Изнутра се још увек не осећам као одговорна одрасла особа, али моји спољашњи поступци сведоче вероватно управо о томе. Ко ме види споља, вероватно ме не види као особу која се нарочито разликује од других. Или да се вратим даље у прошлост. На почетку бављења књижевном критиком, патио сам од онога што се назива импостор синдромом.Од синдрома уљеза или варалице; што сам схватио касније. Чинило ми се да сви око мене знају шта раде и да су прави критичари, док се само претварам да само играм ту улогу. На крају крајева, вероватно нисам био ни мање ни више књижевни критичар од било ког другог – нисам био можда добар критичар, али ни многи други нису били добри критичари. У Бехемоту ме је занимала ова напетост између унутрашњости и спољашњости, између унутрашње намере, мотивације, и спољашње реалности.
Јунакиња каже да је свака прича измишљена. Сматра да је предметност, присуство предмета, изузетно битно. Говоримо ли о „измишљотинама“, оне су везане за избегавање њене приче о породици, те за књиге које чита.
Све што пишем увек је измишљено. У текст каткад уплићем одређене стварне детаље, а моји књижевни ликови увек ме помало подсећају на мене, али то је толико измењено да је увек реч о фикцији. Наравно, свака прича јесте на свој начин измишљена, током чина записивања одређени елементи стварности отпадају јер никада није могуће описати све. Свакако, у пракси је на том пољу широк спектар. Наиме, неки аутори несумњиво пишу реалистичније од других. Барем по мом мишљењу, и барем у Словенији. Ради се о тренутно преовладавајућем начину писања, такозваној аутофикцији, писању у којем се главни лик може у великој мери поистоветити са аутором.
Бехемот није аутофикција.
У Бехемоту су фиктивне приче, фикције у фикцији, начин бежања од стварности, облик ескапизма, бежање у фикцију како би се сачувала чврстина прича које ликови приповедају сами о себи. Што нас опет враћа на тему претварања. На тај начин желео сам да избегнем психологизацију јунакиња. По свему судећи, највероватније се десила другачија психологизација. Недавно сам прочитао критику, више се не сећам аутора, која се тицала савремене књижевне сцене, посебно у Америци, где универзитетски програми креативног писања продуцирају ауторе који се превише држе неког по свој прилици лоше схваћеног натурализма, по којем за сваку радњу сваког лика мора да постоји разлог, те се иза сваке грешке, иза сваке лоше ствари, мора скривати траума која је појашњава, односно оправдава.
Прескочили сте поменуту замку.
У Бехемоту сам свесно хтео то да избегнем. Зато обе јунакиње избегавају размишљање о сопственој прошлости, породици, због чега све помало остаје под велом сенке. Зато је, с друге стране, оно in your face поглавље о инциденту из детињства типа „ево вам трауме, нагледајте се“. Цело поглавље требало је да испадне помало иронично, премда нисам сигуран да га је заиста могуће тако схватити.
Стан и тело. „Враћање, увлачење унутра.“ Планирате ли ове снажне потезе? Или долазе сами?
Нисам превише размишљао о томе док сам писао, дошло је само од себе. Неколико година пре писања Бехемота преселили смо се, и у том периоду био сам у прилици да уђем у двадесетак или чак тридесетак станова. Друго доба, цене су у поређењу с данашњим биле неупоредиво ниже, чисти buyer’s market, продавци су дуго чекали на купце. Зато сам могао да узмем доста времена за разгледање и рефлексију. И био сведок веома различитих ситуација.
Рекли сте „рефлексију“?
Многи од тих станова одражавали су прилике у којима су се нашли њихови продавци. Рецимо, један стан био је до апсурда кич јер га је продавао неко ко је недвосмислено до новца дошао веома брзо, па је почео невешто да игра улогу богаташа. Или стан који је био као замрзнут у времену, попут музеја минуле прошлости – жена која га је продавала недавно је, очигледно, изгубила мужа. Дакле, човек се дефинитивно претаче у свој простор. Из окружења у којем борави, може се ишчитати много ствари. Овај се моменат уплео у моје писање. Вероватно нисмо свесни везе између себе и свог простора. Почнемо да је примећујемо када упаднемо у страну ситуацију.
Изузетна је сцена када јунакиња гамиже по стану, мери растојање између зидова. Читаоцу прође кроз главу: ето колико она може да учини.Зашто вас занима анархистички покрет?
Знам врло мало о садашњим анархистичким покретима, а можда сам им учинио неправду, приписујући револуционарни програм из књиге. Анархисти које познајем – не пуно њих – прилично су мирни људи, којима не бих могао да припишем врсту акције каква се одвија у Бехемоту. Можда је било мало другачија 2018. Данас бих вероватно изабрао другу групу за покретачку силу која иницира догађаје у роману. Већ су постојали alt-right, баш као и разноразни етнонационалистички покрети, десничарске патроле… Нисам хтео да пишем о таквим људима, превише ми је страно и одбојно. Није да су моји јунаци посебно симпатични, али ако су анархисти, могу их мало боље разумети, могу да пишем о њима на другачији начин него кроз отпор.
На 104. страници, лик приповеда о Бакуњиновим идејама, о нилском коњу, афричкој животињи што усмрти највећи број људи. Не лав или маларични комарац. А не изгледа крволочно, притајен је у води. Доводи га у везу са деловањем анархиста.
Негде док сам писао Бехемот, преводио сам Куцијев роман Мајстор из Петрограда, који говори о фиктивном састанку Достојевског с Нечајевом, па сам због превода прочитао много о томе шта се дешавало у Русији, а пре свега о поменутом Нечајеву. Он је био заиста фасцинантан лик. Пизда од човека. Без обзира на то, његов план за револуцију био је да цинкари револуционарне колеге како би били ухапшени, не би ли се они потом радикализовали у затвору и тек тада постали прави револуционари.
Нечајев је увео анархисте у причу?
Имајући њега у мислима, увео сам анархисте у Бехемот, иако би можда било прикладније назвати их нихилистима. Немам ниједног лика који би био аналоган Нечајеву, но сви ти људи, целокупна група, на крају нестају у тренутку када су најпотребнији јунакињи. Задатак је обављен, одједном никог нигде, оставили су је саму, било да је већ искоришћена за остварење њихових циљева, било стога што је отишло предалеко. Можда нико није очекивао да ће јунакиња дотле забраздити. Није тријумф једне идеологије над другом, већ нешто што је прошло испод радара. Резултати се могу веома разликовати од онога што је било ко планирао или очекивао. На крају крајева, слична ствар се дешава у Злим дусима Достојевског, које иначе нисам још био прочитао у време док сам писао Бехемот. Лик Петра Верховенског је моделиран на Нечајеву. Догађаји се не развијају онако како су планирали њихови побудници. Штета је у сваком случају учињена, премда се у неком смислу ипак све изјалови.
Где је граница до које актуелности пуштате у роман? Помињете Орбана, Трампа, Качињског…
Када сам га написао, 2017. или 2018, радњу сам поставио у ближу будућност. Данас је прошлост. Вероватно сам мислио на период око 2020. године. За разлику од Мамута, мог претходног романа, чија је радња постављена у неодредиво време, у алтернативну стварност, у Бехемоту сам дефинитивно имао у виду стварни свет и стварне релације унутар њега. Уистину, постоје многи измишљени ликови. Гертс, који је у центру пажње, у потпуности је измишљен. Укључујући места. Осим Љубљане. Намерно су постављена овако да не знамо тачно где се прича одвија. Имао сам доста посла с тим да презимена ликова буду таква да би могли да се уклопе у две или три европске државе.
Хтели сте да препознамо одређене друштвене и политичке појаве?
Не знам, претпостављам да сам желео да околности буду колико-толико препознатљиве, очигледне, а опет, нисам желео да пишем о стварним људима, или бар нисам хтео да их поставим у први план. Чинило ми се да би могло бити прилично нехигијенски, а могло би доћи и до извесних правних проблема. Не знам тачно како функционише: претпостављам да не можете тек тако да измислите ма какву причу о стварној особи. По свему судећи, није лоше да то мимоиђете. Управо сам превео Дрвеће Персивала Еверета. Књига садржи поглавља у којима се појављује амерички председник.
Трамп?
Очигледно Трамп, међутим, ниједном није именован, јер би то са собом вероватно донело проблеме. Нисам желео овакве неприлике. Поред тога, хтео сам да заобиђем консултовање великог броја чињеница, односно, ситуацију у којој бих морао да се браним од ма каквих напада. Кад год дате одређено место где се нешто догађа, неко ко тамо живи добаци да код њих није баш тако. Легитиман приговор. Аутор мора или да у целости прати стварност, или да одређене елементе обрише да не буде јасно о каквој је уопште реалности реч. Честа је пракса поставити догађање у стварни град, а онда у њему измислити улицу или четврт које нема и ту поставити најважније догађаје.
Ишли сте тим путем.
Отприлике сам на тај начин размишљао о проблему. Неколико правих политичара и општи вајб времена, али на периферији онога што се дешава у роману, док су ликови који су у центру сасвим измишљени. Простор је намерно неодређен. Толико да у случају да ми неко замери како у „Бриселу уопште није тако“, могу мирне душе рећи да уопште нисам мислио на Брисел, него на други важан град Европске уније.
Бехемот је опасно путовање кроз Европу.
Последњих година ишло је нагоре. Лично, за мене, мало се променило. Рекао бих да Европа за мене није опасна, или бар немам утисак да јесте. За другог, могу бити промене нагоре које осећа много непосредније. Национализми и популизми поново тријумфују. Политички гледано, прилично сам левичарских убеђења, у мени ово изазива ресантиман, јер тријумфују они који се обраћају најгорем у човеку: мржњи, зависти и слично.
Приметили сте да се гласа из ината.
Забрињава та жеља да се погорша положај других уместо да свима нама буде боље. Све је више ината, огорчености, „свеједно ако мени штети“ – иритираће либерале. Нездраво је на веома дубок, патолошки начин. Разумем да људи гласају у складу с партикуларним интересима – иначе то не подржавам. У идеалном случају требало би да човек мисли на друштво у целини, не само на себе. Овде се ради о томе да људи гласају против сопствених интереса искључиво да би наљутили другу страну, оне које замишљају као непријатеље. Можда је патронизујућа позиција, јер судим шта би требало да буде у нечијем интересу. У предизборној реторици, и у другим сличних приликама, има пуно те жеље да се неко зајебе, буде бесан, изиритиран. Не слути на добро.
Нисте оптимиста.
Пре петнаест година чинило ми се да се ствари, упркос оваквим или онаквим застајкивањима, донекле крећу набоље. Нажалост, више немам тај осећај. У Европи и другде друштво се развија у погрешном смеру. Притом уопште не мислим на политичка усмерења у смислу левог или десног, већ на љутњу, огорченост и завист. А уз напредак вештачке интелигенције, све може још да се погорша.
Мамути, Бехемот, Моби Дик
Јернеј Жупанич, дипломирани филозоф и компаративиста, песник, прозни писац, преводилац и лектор, рођен је 1982. године у Љубљани. Објавио је романе Мамути и Бехемот, те књиге поезије Татарин, Алати за разбијање царства и Обичаји и узансе. Преводи поезију и прозу са енглеског на словеначки и обрнуто. Превео је Хермана Мелвила, Џ. М. Куција, Лидију Дејвис, Џонатана Френзена, Дејвида Фостера Воласа… За преводилачки рад добио је награду за младе преводиоце „Радојка Вранчич“, а за превод Мелвиловог Моби Дика – „Совретову награду“, највеће словеначко признање за преводилачки рад.
Бакуњин, анархисти, нилски коњ
Два века од рођења Ђуре Даничића (1825–1882), сетили смо се да левијатана у Књизи о Јову, наш чувени филолог, лексикограф и преводилац назива крокодилом, те се још нашалили да му је у оно доба крокодил морао деловати тако страшно како интернет данас описује ову неман. А бехемот, такође звер из Јова, за њега је – слон. „А гле, слон, којега сам створио с тобом, једе траву као во…“ Јунак Жупаничевог романа, анархиста Макс, који у стилу живота те опасне појаве види начин анархистичког деловања, свакако уз доста хумора, парафразира Бакуњина. Упоређујући револуционарног анархисту са нилским коњем, „он је писао hippopotam, што је изведено од грчког преко латинског, хипо значи коњ, а потамос значи река или водени коњ…“
Извор: Радар
