Пише: Ерика Е. Хјуз
Иако их обично доживимо као низ појединачних бивања у мрачним салама, театролози попут мене често говоре о томе како су представе на фестивалима у дијалогу једна с другом. Али шта ако би представе 70. Стеријиног позорја из Србије, Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, у избору Ане Тасић, заиста могле да разговарају једна с другом, на исти начин на који су разговарале са мном?
Гледати тринаест представа током осам дана било је као гледати кроз избледеле завесе велике старе куће обележене зубом времена. Фасада се љушти са њених зидова, поједине шалукатре висе на једној шарки, а прозор на спрату је потпуно закован даскама. На некој другој кући, такви детаљи би могли оставити утисак да је невољена и заборављена, али на кући Стеријиног позорја ове карактеристике су више као лепота или Sommersprossen, како би рекли Немци.
Брдо на којем се налази ова кућа изгледа злослутно, али се пењем стрмом и прашњавом стазом. Исти овај пут води публику из Новог Сада и света до најважнијих позоришних дела у региону већ 70 година, и упркос суочавању са променом режима, распадом Југославије, ратовима, НАТО бомбардовањем и пандемијом COVID-19, ова кућа и даље стоји. Као што је директор Стеријиног позорја Мики Радоњић приметио у филму „Стварање историје – мењање будућности“ Филипа Марковиновића, потребно је много рада да би се ова кућа одржала.
Масивна врата оивичена прелепим закривљеним војвођанским лајснама су закључана, али иза њих чујем вику, плач, смех – емотивне одјеке генерација које сежу више од једног века уназад. Ово није моја култура, ово није мој језик, али некако ова поставка ликова почиње да ми говори кроз шушотаж моје љубави, чији је први пасош издат у Југославији. Његов шапат се губи у пуцкетању прислушкивања телефонске линије, док сведочим тајну љубав британског шпијуна и Српкиње која му је учитељица језика. „Београдски трио“, адаптација романа Горана Марковића у режији Матјажа Бергера, прича трагичну, готово истиниту причу овог пара, као да је у питању документарно позориште, играјући се истинама прошлости у овој садашњој ери лажних вести. Док љубавници Вера и Лоренс понављају фразе на мом матерњем језику, а затим и на српском, и ја постајем ученица. Дах ми се убрзава. Али и даље не могу да уђем. Врата су закључана.
Почињем да ходам около, вирећи кроз прозоре од дебелог стакла, напуклих рамова. У првој соби видим словеначког фармера, његову жену и њихово петоро деце. Наслов новеле Прежихова Воранца „Борба код вртаче“ описује живот ове породице. У режији Јернеја Лоренција сви плачу над вољеним биком кога је њихов отац убио у нападу беса, изазваног срамотом сиромаштва и непопустљивошћу земљишта да донесе плод.
Црногорски мафијаш у суседној соби само одмахује главом и смеје се. Новац купује морал у представи „Наличје“ Бориса Лијешевића. „Ради паметније, а не више!“, каже Вук док броји новац. Његова трудна жена лежи на кревету и плаче, одлучно одбијајући абортус на којем инсистира њен муж. Теши је Невена, млада лекарка у лабораторијском мантилу и ципелама са плавим потпетицама. Нагиње се шапатом је упозорава да још чвршће држи бебу када се роди, јер ниједно дете никада неће бити сасвим безбедно. Представа „Изузети“ Ђорђа Петровића, у режији Мие Кнежевић, говори нам да деца нису безбедна у материци, ни у хормоналним и болом испуњеним тренуцима између порођаја и тренутка када их мајка добије у руке, а дефинитивно не када постану седамнаестогодишња лепотица која сања о будућности. Духови две такве лепотице – једне Хрватице, једне Српкиње – седе тихо у суседној соби, грлећи се. Жртве текућих ратова, како домаћих, тако и међународних, између комшија које говоре истим језиком. Чињеница да убице Надице из представе „Дрвене птице“ Лидије Дедуш, у режији Ивана Плазибата, и Руже из представе „Отац, кћи и Свети дух“ Мата Матишића, у режији Јануша Кице, добијају прилику да проживе цео свој живот је драматуршка оптужница против свих нас.
Одједном ме у страну гура рашчупана, боса Српкиња која грозничаво тражи некога кроз прозоре, у дворишту, иза куће. Видим да се увукла унутра кроз разваљена врата и пала на колена, плачући, између два младића који су погинули у борби. Док се сагиње да пољуби чело војника који је изгубио руку, видим да је и она трудна. У даљини иза ње појављује се пет жена, од главе до пете покривених уљаним црним хаљинама, са великим златним крунама. Свака држи бебу. Да ли су оне живе иконе Мајке Марије? Да ли су дошле да благослове мртве? Могу ли бар да сачувају своје дете?
У овом друштву ниједно дете није сигурно, плаче друга Српкиња чије је цело лице умазано кармином, поручујући ми да морам прочитати имена. Зауставља се и чека. Али тишину прекидају говори политичара из Србије, из Македоније, из Црне Горе, и схватам да језичка баријера више није битна. Сви говори су исти, без обзира да ли су на вашем, или мом језику.
– Молим вас говорите енглески! – плаче најпознатија словеначка Американка, Меланија Трамп, иако на сцени Меланија изгледа мало другачије од свог званичног портрета у Белој кући. Чекај, да ли је то стварно она? Сваки идиот може да говори енглески. Ах, да, то мора да је Меланија. Чекај – нисам знала да је Матишић свештеник! Кроз прозор Мате и Меланија са чежњом гледају средовечног српског возача камиона у дворишту. Главни јунак представе „Искупљење“, заснованом на роману Бранимира Шћепановића, у драматизацији Слободана Обрадовића и режији Вељка Мићуновића, шутира белим адидас патикама јесење лишће које се нагомилало у подножју споменика човеку који веома личи на њега. Да ли ће бити у стању да се искупи и напусти ово перформативно чистилиште? Његов камион је ту, кључеви и даље у брави. На сувозачевом месту седи ћерка продавца из Македоније која жели да оде у Београд. Не жели више да чека „Народног посланика“. Снаћи ће се тамо и сама.
У задњем делу куће, у најмањој соби названој „Кавез за птице“, седе три крупна младића у затворској одећи. Да ли су они уопште мушкарци? Њихова лица изгледају премладо за та велика тела – које су их страхоте у њиховим младим животима довеле до тога да заврше овде? Без обзира на прошлост, ова велика деца су залепљена за фудбалску утакмицу на ТВ-у. Прелепа игра „Језика копачке“ Филипа Грујића и пензионисаног фудбалера Ивана Ергића, у режији Борута Шепаровића, привремено чини да њихов бол нестане. Али одједном, један од играча пада као погођен. Тешко је повређен. Имобилизација је на терену, све престаје, а програм прелази на рекламе.
Извор: Дневник.рс
